Милош Ковачевић
ЈЕЗИК И СТИЛ ПРИЧА О РИЈЕЧИМА МИРА ВУКСАНОВИЋА
Три романа Мира Вуксановића вјероватно су тематски уникатан примјер не само у српској него и у свјетској књижевности. Јер, основна тема тих трију најзначајнијих Вуксановићевих романа јесу ријечи. А то су романи: 1) Семољ гора: азбучни роман у 878 прича о ријечима; 2) Семољ земља: азбучни роман о 909 планинских назива, и 3) Семољ људи: азбучни роман у 919 прича о надимцима. У тим трима романима Вуксановић је исписао 2.706 прича о ријечима. Зато није ни чудо што је ријеч и сам издвојио као синоним за властиту поетику. „Моја поетика је“ – вели Вуксановић – „ријеч. Ова реченица, као и свака ‘истина’, казује готово све, а истовремено не значи ништа“ (Вуксановић 2015:13). Или друкчије речено: „Моја поетика је причам ти причу“ (Вуксановић 2015:17). Јер, нити писца има без приче, нити приче има без ријечи, тако да су у одређењу поетичког Вуксановићевог начела „ријеч“ и „прича“ – својеврсни синоними. М. Вуксановић каже да припада „писцима који књижевност виде као умјетност језика и који вјерују да се изван тога мало шта у литератури дешава“, будући да је „моћ књижевности у моћима језика“ (Вуксановић 2015:31, 22). Али, ни ријеч ни прича немају исто значење у књижевности и ван ње, што и Вуксановић у својим поетичким одређењима наглашава. Друкчије речено, „суштина“ књижевности искључује стављање знака једнакости између свакодневног језика, илити комуникативног језика, и језика књижевности, илити поетског језика. (О односу књижевног језика и језика књижевности в. исцрпно у Ковачевић 2017: 45–67). Мада другог без првог нема. „Завичај писца је“ – вели Вуксановић – „завичај његовог језика. То је правило природно, али није суштина у тој чињеници када је реч о књижевности. Све, и сећање, и језик, и предео с којег смо дошли, у литерарном тексту који има амбиције мора бити просејано, прерађено и онеобичено. Ништа у том послу не сме бити сирово“ (Вуксановић 2015:33). Кад је у питању употреба ријечи у књижевности, „све је“ – ријечи су Вуксaновићеве – „у друкчијем преоблаку. И све је у избјегавању стварних чињеница. Да би било књижевност“ (Вуксановић 2015:15).
А као да су они многобројни који су о трима Вуксановићевим романима о ријечима писали – суштину Вуксановићеве поетике, и суштину литерарности његових текстова о ријечима – заборавили, или превидјели. Ту је о свему више говорено неголи о критеријумима који су омогућили да приче о ријечима постану изузетни литерарни текстови. Ако је судити по објављеној библиографији радова о трима Вуксановићевим „азбучним романима“ до 2012. године[1], и двотомном тематском зборнику са Округлог стола у Билећи 2015. године[2] – а они садрже: а) 241 приказ и оглед што их потписује 109 аутора, и б) четири књиге, три ауторске, Драгана Копривице, о романима Семољ гора, Семољ земља и Семољ људи, и једну „зборничку“, што су је приредили Милош Јевтић и Радован Поповић, у коју је укључено чак 70 текстова од више од 60 аутора – иако се у готово сваком тексту наглашава да ријеч представља и тематску и изведбену специфичност, готово уникатност Вуксaновићевих романа – ипак ни један једини није цјелином посвећен чисто лингвистичкој или лингвостилистичкој анализи Вуксановићевих прича о ријечима, без обзира да ли се посматрају одвојено или као дио цјелине „романа“. Осим тога, међу више од стотину аутора што су писали о Вуксановићевим романима о семољским ријечима – тек њих осморо су лингвисти (М. Ивић, М. Станић, Н. Вуковић, С. Стевовић З. Радуловић, П. Пипер, А. Лома и Ј. Павловић), а на основу наслова и прештампаних одломака из њихових радова може се закључити да је само један рад чисто лингвостилистички.[3]
Уопштено, без улажења у конкретну анализу, по правилу без поткрепљења изнесених ставова примјерима из романа, – код неколико се књижевних критичара као суштинска карактеристика наведених Вуксановићевих романа о „семољ–ријечима“ управо истиче Вуксановићево (лингво)стилистичко „умијеће“. Будући да се такви ставови у „мору“ импресионистичких „оцјена“ Вуксановићевих романа о ријечима, могу окарактерисати готово као изузетак, овдје их готово све, према датим изводима (одломцима), наводимо, увијек упућујући и на име њиховог аутора.
Тако С. Гордић уочава да „Вукасановић безмерну језичку грађу креативно функционализује стратегијама које су поглавито језичког, лингво-стилистичког карактера. Разноврсност тих стратегија и могућна закономерност у њиховом понављању и варирању ваљан је истраживачки изазов“ (528–229), док Н. Стипчевић истиче да „Вуксановић, држећи се поетике коју је створио, користи фигуре говорног језика, врло често елипсу, кратку паратаксу, сажету реченицу, често од једне једине речи сачињену. Таквом фактуром језичком он је сплео густу мрежу смисла, која је покрила један микрокозам који досеже митски опсег“ (529). Сличну оцјену даје и Н. Вуковић: „Поигравајући се цијелом гамом поступака и трикова познатих како класичној, тако и модерној и постмодерној литератури, Вуксановић је, чини се, успио да од архаичне материје артикулише свјеж и оригиналан текст“ (548). Наведеним оцјенама треба придружити и ону И. Калпачине, по којој су „причама примјењиване и комбиноване различите технике и то у разноврсним варијацијама. Приповиједни облици су усаглашени са природом језика и карактеристикама причања. Ту прича стане у једну ријеч, а из ријечи се излеже цијела прича“ (561), или пак ону С. Радојчића, који каже да „Вуксановић у својим прозним фрагментима активира разноврсна стилска средства. Паралелизми, уланчавање, коришћење разноврсних глаголских времена, прибегавање дијалошком говору, деклинирање загонетних семољских имена, само су неки од примењених поступака. На Вуксановићевој прози би се озбиљно могле изучавати изражајне могућности нашег језика“ (562–563). Од свих запажања за (линво)стилистичку анализу, и за откривање суштине литерарности Вукасановићевих прича о ријечима, без сумње је најзначајније и научно најутемељеније мишљење Р. Микића да је „Вуксановић одлучио да прича о речима, да описује њихова значења не онако како то раде лингвисти већ тако што ће сваку реч ‘потопити’ у животну материју из које је она изашла, у којој се она родила. Отуда се и може рећи да је, уз песника Матију Бећковића, Миро Вуксановић оличење писца посвећеног језику до краја“ (564). Том закључку комплементарно је и запажање М. Недића да је Вуксановић „и у записима из претходних књига и у семољској трилогији, доследно трагао за властитим обликом кратке прозне форме и њене наративне, дијалошке или дескриптивне варијанте“ (Недић 2016: 540)
Управо наведено Микићево и Недићево мишљење отвара најсуштаственије питање: по чему су то Вуксановићеве „приче о ријечима“ књижевност, а многе „приче о ријечима“ из пера лингвиста нису, посебно ако се у виду има чињеница да ни „књиге о ријечима“ из пера лингвиста нису малобројније од Вуксановићевих. Узмимо само оне најпознатије и најрецентније, каква је нпр. општепозната књига Милана Шипке Приче о речима, у којој се још у предговору каже: „Јесте ли икад размишљали о речима? О обичним, свакидашњим нашим речима, које сте изговорили стотину пута, и више: хиљаду и много хиљада пута? Или о оним чудним, загонетним страним речима које се крију у мудрим дебелим књигама, о онима чија је значења без великих речника и великог труда – тешко докучити? Јесте ли икад, на пример, размишљали о томе зашто кажемо: оловка, перо, перорез, улица, аутобус, авион, стрип? Зашто су људи чудног аустралијског торбара, клокана, назвали кенгур и зашто симпатичног, трунтавог, али не и безопасног газду наших шума зовемо медвед? Зашто је други дан по недељи – уторак, трећи – среда, а шести – субота! Јесте ли икад о томе размишљали?“ (Шипка 2007:4). Или пак књига Ивана Клајна (Клајн 2005), чији наслов Занимљива имена (међу којима су и Џилет, Гоблен, Дипон, Созонтије, Фијакрије, Чистић, Брбљић, Чинкве, Леви, Вертер, Ђото, Дракон, Коњак, и многа друга) готово да успоставља непосредну везу с тематиком Вуксановићевих Семољ људи. Па Језикофил Светлане Слијепчевић и др. (Слијепчевић и др. 2016), гдје се у поглављима Ко је? и Шта је? доносе приче о врло занимљивим актуелним именима људи, предмета и појава, као нпр.: сапиосексулац, хохштаплер, бот, тајкун, шуша, тудум, спиновати, троловање, портфељ, врхунити, сефте, лајк, дислајк, шеровање, квоцијент, андрак, протагонисати, квит, фетиш и др.; или пак уредничка књига Р. Драгићевић (2016) Речи под лупом, која доноси приче о врло занимљивим ријечима, као што су нпр.: млађарија, жгепчад, дериштад, муслиџа, бубњалица, чаршијање, пртабоњка, јелива, деканка, окрушаст, рушан, зарар, антизортин и др.
У одговору на то питање – на питање шта то Вукаснаовићеве приче о ријечима, за разлику од лингвистичких прича о ријечима, чини књижевношћу – и лежи кључ разумијевања суштине умјетности и посебности Вуксановићеве поетике као „ријечи“ односно као „приче“[4]. А критеријуме за тај кључ већ је у својим поетичким записима наговијестио сам Вуксановић – мишљењем да се језик у литерарном тексту не може узимати у „сировом облику“, него да мора бити „просијан, прерађен и онеобичајен“.
У свим лингвистички причама о ријечима све је подређено комуникативној функцији – текстови се пишу с једним јединим циљем, циљем објективног и што једнозначнијег (моносемичког) представљања и преношења (са)знања. Основна функција таквих текстова, као и свих текстова што припадају научном функционалном стилу, па био он чисти научни, или популарно-научни (а овдје је у питању увијек популарно-научни подстил) јесте саопштавање. Та функција предодређује и начин структурисања лингвистичких прича о ријечима. То су по правилу расправљачки текстови (па макар били дати и у дијалошкој форми, несвојственој научном стилу, али неријеткој у популарно-лингвистичким „причама о ријечима“).
Код Вуксановића, међутим, приче о ријечима дијеле све особине текстова књижевноумјетничког стила. Основна функција тих текстова није комуникативна – него поетска, у ширем значењу од оног које тој функцији даје Јакобсон (1966). Наиме, циљ сваког умјетничког текста, а тај циљ дијеле и Вуксановићеве приче о ријечима, јесте (1) субјективно осликавање или „стварање“ стварности, (2) њено естетско представљање, и (3) дјеловање на читаоца или слушаоца. Притом је, између Јакобсонових језичких функција увијек присутна референцијална функција (јер се текстом говори о одређеној лексеми), и поетска као естетска функције (јер „говор“ о ријечи мора бити естетски/умјетнички обликован, с нужно присутном конотативном компонентом, којом аутор изражава свој емоционални однос према лексеми као теми приче).
Будући да је „ријеч“ главни јунак приче, Вуксановићев текст нужно мора садржавати елемената лексикографског и лексиколошког „тумачења“. Али се никад неће, будући књижевни текст, с тим лексиколошким и/или лексикографским представљањем ријечи подударити, без обзира колико покаткад Вуксановићево и лексиколошко тумачење изгледали блиски, па чак и подударни[5].
Али и тада тај лексиколошки поступак нема код Вуксановића лексиколошку него поетско–естетску функцију. Поступци преузети из других стилова, или пак препознатљиви елементи других стилова у Вуксановићевим текстовима дио су поступка пререгистрације, својственог једино књижевноумјетничком стилу. Књижевноумјетнички текст се, наиме, и на плану књижевноумјетничког стила као цјелине, од свих других функционалних стилова разликује по једној врло значајној, само њему иманентној особини – по поступку пререгистрације. Термин пререгистрација (енг. reregistration) први пут су 1990. године употријебили Р. Картер и В. Неш (1990). У англистици се, наиме, умјесто у словенском свијету распрострањеног термина функционални стил, најчешће употребљава термин регистар, тако да се под термином пререгистрација подразумијева могућност и специфичност употребе било ког функционалног стила, односно регистра, у књижевноумјетничком тексту. А „поступак пререгистрације подразумијева прилагођавање функција некњижевних функционалних стилова (научног, разговорног, административног, публицистичког) и/или његових подстилова и жанрова умјетничкој и естетској функцији књижевног дјела. Постајући дио књижевноумјетничког текста, нелитерарни функционални стилови и/или њихови жанрови повинују се умјетничкој као основној функцији књижевности, постајући интегрални елементи језика / књижевности. Укључењем нелитерарних функционалних стилова у књижевни ти стилови мијењају своју основну функцију, усложњавајући структуру и значење самога књижевноумјетничког текста. Преузети некњижевни елементи у књижевноумјетничком тексту добијају нове карактеристике проширујући његов семантички и стилистички потенцијал. Такав прерагистрацијом усложњен књижевноумјетнички текст постаје репрезентант језика у цјелини, али не језика заснованог на комуникативној него језика с поетском као примарном језичком функцијом“ (Ковачевић 2016:11–12; 2017а:27–28). Пререгистрација функционалних стилова, подстилова, жанрова или њихових елемената представља заправо белетризацију („покњижевњење“) некњижевних елемената или поступака. А под белетризацијом се разумију како процеси тако и разлози употребе некњижевноумјетничких стилова, жанрова или њихових елемената у књижевноумјетничке сврхе.
А први степен белетризације реализује се употребом разговорног стила или разговорног језика представљеног формом управног говора у књижевноумјетничком тексту. Код Вуксановића је то један од најсуштаственијих пререгистрационих поступака. Велики је број текстова о ријечима, вјероватно више од трећине, који су дати у дијалошкој форми. Али то није дијалог из разговорног стила (или језика) него је у питању тзв. књижевноумјетничка дијалогизација. Дијалог код Вуксановића готово никад није остварен потпуном синтаксичком структуром управног говора.
Вуксановићев дијалог је готово увијек у форми реплике дијалога или неуведеног управног говора, што је синтаксички непотпуна верзија управног говора, пошто изостаје конферанса или ауторска дидаскалија (в. Ковачевић 2012:18–19). Друкчије речено, у питању је дословно пренесени туђи говор који не прате ауторске ријечи. Недостатак ауторске дидаскалије (конферансе) и кохезивно-кохеренцијска самосталност сваке од прича о ријечима искључује тако могућност идентификације говорника и саговорника, који су у сваком другом књижевном тексту, па чак и тексту драме, експлицитно одређени или контекстуално (имплицитно) познати. У Вуксановићевим разговорима о речима, међутим, уопште није битна идентификација (именовање) учесника разговора: то могу бити свака два говорника српскога језика, а заправо је увијек у питању размјена реплика између писца и замишљеног читаоца. Уз форму реплике дијалога као структурну инваријанту свих Вуксановићевих дијалошких „одредница“, њих обједињује још само једна инваријанта: кохезивно-кохеренцијска структура текстостилеме. Што ће рећи да су сви елементи тих микротекстова кохезивно и кохеренцијски тако међуусловљени да у резултату дају умјетнички (микро)текст као затворену синтаксичко-семантичку структуру. Текстостилемски статус као инваријанта готово увијек подразумијева варијантност (неподударност) кохезивних и/или кохеренцијских веза. А ту се и види најсуштаственија разлика између Вуксановићевих прича о ријечима и лингвистичких прича о ријечима с једне стране, и лексикографских одредница с друге: код Вуксановића текстостилемска инваријантност по правилу подразумијева варијантност унутарструктрурних релација (мреже односа између јединица што чине текст), док у причама о ријечима лингвиста или лексикографа свака прича или „одредница“ по правилу почива на структурној изоморфности (структурној подударности кохезивно-кохеренцијских релација). Међутим, главна разлика између Вуксановићевих и лингвистичких или било којих других (разговорних, на примјер) прича о ријечима у томе је што је конститутивно начело свих Вуксановићевих прича еквивалентност. А сам помен еквивалентности, истина у вези с поезијом, одмах призива Јакобсонову поетску функцију језика. Јер, „поетска функција пројектује принцип еквивалентности из осе селекције у осу комбинације“ (Јакобсон 1996:296). Еквивалентност, у свим својим разнообразностима, представља конститутивно начело готово сваке Вуксановићеве приче о ријечима, што је видљиво и у Вуксановићевим „дијалошким“ причама састављеним од реплика неуведеног управног говора. Томе су добра потврда неријетки примјери у којима саговорничка реплика има вриједност исказа-нереченице, и своди се искључиво на рему. Притом, претходни „тематски“ контекст може на различите начине предодређивати тип реализације реме.
Тако тематски контекст Вуксановић даје како а) у форми парицијалног питања, као нпр. у причи „Рољо“ (420): – Виђао сам и њега. /– Када? / – Лањске године./ – Где? / – У Новом Саду./ – Какав је? /– Зарозан. […]; тако и б) у форми субјекатско-копулативне везе, иза које као рематска реплика слиједи именски предикатив, као нпр. у причи „Шер“ (512–513): – Шер је… / – Весео. /– Шер је… /– Задовољан. / – Шер је… / – Вешт. / – Шер је… /– Враголаст. […]. Еквивалентност је, као што се види, основни принцип структурисања ових и готово свих дијалошких Вуксановићевих прича о ријечима. Али тај принцип никад није досљедно проведен до краја приче, јер би причу остављао незавршеном, незатвореном. Зато се његово дјеловање по правилу укида у завршним, финалним репликама које имају затварачку, финитивну функцију, што одлично потврђују како наведенe, тако још и више прича „Њоња“. У тој причи дијалошка форма неуведеног управног говора осложњена је анафором, која је укинута само у завршним двјема репликама, како би прича била структурно затварена: – Има ли Тоња? /– Има. / – Има ли Моња? / – Има. / – Има ли Џоња? / – Има. /– Има ли Боња? / – Има и то. /– Има ли Шоња? /– Па то је Њоња./ – Јесте! (341–342). Еквивалентност ове дијалошке приче не почива само на анафоричком понаљању лексеме „има“ у девет реплика, него и на наизмјеничној рими, оствареној у свим непарним, тематским упитним репликама, с тим да је рима проширена и на претпосљедњу, десету рематску реплику ради текстулано затварачке функције, тако да су девета и десета реплика повезане парном римом. У питању је, како се види, једносложна рима –ња, која се с обзиром на број подударних фонема проширује на трофонемску риму –оња, тако да је једини разликовни елемент свих римом повезаних когномена (надимака) њихов почетни, и још мајускулни, фонем, чиме се остварује апофонија као „фигура којом се ствара нека опрека значења на малој фонолошкој опреци“ (Шкарић 2003:139).
Не само да се у својим дијалошким причама о ријечима користи назимјеничном римом, него Вуксановић реплике приче повезује парном једносложном или двосложном римом, често фонемски продуженом и на подударни вокал претходног неримованог слога, какав је случај у причама „Јадика“ (211–212) и „Јадаило“ (211), од којих овдје наводимо само другу: – Није оно Никола./– Но? /– Оно је Јадола./– Није оно Периша./ – Но Јадиша. / – Није оно Милован./ – Оно је Јадован./– Није оно Радојица. /– Но Јадојица./ – Нити је оно Милисав./ – Но Јадисав. / – Ни оно Вукашин. / – Оно је Јадашин./ – Нити је с њима Михаило./ – С њима је Јадаило./ – Свакога снашли јади од приче. Прича је структурисана попут строфично недиференциране дистишне пјесме, с изузетком почетних и завршне реплике које имају отварачку, односно затварачку текстуалну функцију. У наведеној причи није једино у парној рими реализован принцип еквивалентнтности, него се он између двију или више реплика препознаје и у контрастном синтаксичком паралелизму комбинованим са неконтинуираном укрштеном метафором (нпр.: Није оно… / Оно је; Није оно …/ Но…), која у затварачкој функцији добија форму мезоанафоре ( –Нити је с њима Михаило./ – С њима је Јадаило).
Ни тиме се не исцрпљује „кумулација“ еквиваленцијских поступака које Вуксановић примјењује у структурисању својих дијалошких прича о ријечима. Тако ће у структурисању приче „Дрљо“ Вуксановић интерферирати три стилистичко-еквивалкенцијска поступка: анафору, синтаксички паралелизам и елипсу, с тим да су сва три поступка досљедно проведена у првих десет реплика, а у посљедње двије, због њихове затварачке текстуалне улоге, само анафора. Наиме, реплике дијалога, и тематска и рематска, синтаксички су „еквивалентне“ (реализоване, сем двију посљедњих с тексто-затварачком функцијом, само везом акузативног предлога за са замјеницом и именицом). Тематске упитне реплике имају елиптиран глагол, с изузетком посљедње због њене тексто-затварачке улоге: – За кога? / – За Секулу. /– За кога?/ – За залудрана./ – За кога? / – За несрећника./ – За кога? / – За лапимуву. / – За кога? / – За Дрља./ – За кога је дрљав? / – За оне који су надрљали. (139–140).
Споменућемо још само двије Вуксановићеве дијалошке приче о ријечима, због интерференције неколико карактеристичних еквиваленцијских структуришућих поступака, а то су приче „Вајур“ и „Наузначица“. Прича „Вајур“ састављена је од 13 реплика неуведеног управног говора, од којих је десет структурно-синтаксички подударно (састоји се од везничко-интензификатоског „и“ и надимка) с четирима обједињавајућим еквиваленцијским категоријама: синтаксичким паралелизмом, анафорским полисиндетом и парегменоном са пангрематом, с тим да принцип пангрематичке парегменонске еквиваленције укључује све реплике сем претпосљедње затварачке: – Име му је Василије. / – Зову га Васо./ – Тепају му Вајур. /– И Вајушко./ – И Вајан. / – И Вакан. / – И Васко./ – И Васјо./ – И Васјанко. / – И Вајкула. / – И Васкуле./ – А он се не одзива. / – Отишао код своје Ваке. (61). Осам реплика (од четврте до дванаесте) полисиндетски су повезане набрајајућом везничко-интензификаторском лексемом „и“. А набрајају се надимци везани за Василија, односно у завршном стиху Василију. Сви ти надимци почињу истим словом „В“, чиме се остварује стилски панграматски низ, тј. низања већег броја узастопних ријечи које почињу истим словом. Осим тога, сви панграматски надимци припадају истој творбеној породици (творбеној породици антропонима „Василије“), што је подударно језичкој структури парегменона као стилске фигуре, која „подразумијева реализацију двију или више лексема једне творбене породице“ (Ковачевић 1998:146). Парегменонски принцип еквивеленције повезује, међутим, и неполисиндентске реплике ове приче, тако да панграматска и парегменонска еквивеленција захватају све реплике приче, сем претпосљедње с финитивном тексто-затварачком функцијом, чији је циљ да се на прагмасемантички начин интерферирају родно диференциране, а парегменонски уједињене когноменске именице (Вакан и Вака).
Принцип еквивалентности Вуксановић не везује само за изразну еквивалентност, него је често осложњава и семантичком еквивалентности. Управо такав је случај са Вуксановићевом дијалошком причом „Наузначица“, испричаном у петнаест реплика неуведеног управног говора[6]: – Што си се удаљио од Вука? / – Само сам одмакао од почетка. /– Има ли наузнак код њега? / – Има и наузнак, и наузнако, и наузначице./ – Је ли то све: на леђима? / – Може се рећи и налећке. / – Волиш ли прилоге за начин?/ – И све што је од начина./ – Каквим те начином добила? / – Ко? / – Наузначица./ – Воли наузнак./ – Да гледа у небо? / – Да јој га неко заклони./ – И да је мушко? / – Доскора је тако било! (325). Прича је проткана разноврсним еквиваленцијама: полисиндетом унутар четврте реплике (и наузнак, и наузнако, и наузначице), двоврсним парегменоном (у другој, четвртој и деветој реплици наузнак, наузнако, наузначице, наузначица, с једне стране, и у петој и шестој реплици: на леђима, налећке, с друге стране), захваљујући коме се и успоставља саоднос лексичког и прагматичкосемантичког значења лексеме „наузнак“ са краја и почетка приче. Разговор о Вуковом одређењу значења лексеме „наузнак“, преко њеног мјеста у парегменонским низовима, и посебно преко увођења неологистичке лексеме „наузначица“, Вуксановић ствара алузивно-еротску поенту у којој „наузнак“ једнозначно упућује на референцијално прагматичко значење начина реализације „љубавног чина“, односно положаја жене у љубавном чину. На тај начин се преко изразног паралелизма и блискозначног паралелизма парегменонских низова успоставља диференцијација између лексичкосемантичке и прагмасемантичке вриједности дате лексеме, на чему и почива умјетничко-естетска вриједност дате приче.
Принцип еквивалентности као структурно начело Вуксановићевих прича није заступљен само у његовим дијалошким него и у његовим дескриптивним причама о ријечима. Друкчије речено, поетска као доминантна функција одлика је свих Вуксановићевих прича о надимцима Семољ људи. Притом, еквиваленција може бити или изразна (формална) или садржајна (семантичка), мада се у Вуксановићевим причама та два еквиваленцијска плана по правилу укрштају, „мијешају“, тако да је исправније говорити о примарности једног од њих, него о њиховој строгој диференцијацији.
Анализу реализације поетске функције у дескриптивним Вуксановићевим причама почињемо издвајањем и описом најкарактристичнијих типова (модела) формалне еквивалентности као примарног структурног начела и својеврсног верификатора поетске функције. Поједини типови формалне еквивалентности подударни су у дијалошким и дескриптивним причама, али и типова који су одлика само дескриптивних али не и дијалошких Вуксановићевих прича о ријечима. Тако се у дијалошким причама сусреће анадиплозички тип структурисања (микро)дискурса, који се искључује у дијалошким причама због тога што Вуксановић саговорничку реплику увијек своди на рему, не понаљајући у њој подразумијевајући тематски дио из говорникове реплике[7]. Анадиплоза или епианафора подразумијева такву ланчану везу реченица у којој се језичка јединица, најчешће лексема, с краја претходне реченице понавља на почетку наредне. Анадиплозичким структурно-стилистичким поступком, као једним од показатеља примарности поетске функције језика, у својим се дескриптивним причама користи и М. Вуксановић, као нпр. у причи „Белајац“[8]: Белај је враг. Враг је шестан. Шестан је непоменик. Непоменик је ђаво. (37); или пак у причи „Зоћ“: Зоћ је дроб. Дроб је трбух. Трбух је стомак. Јасно и обично. (195) и сл. Само се дескриптивне приче структуришу и према принципу „језичког ткања“ регресије и дистрибуције као текстуалних стилских фигура. Тако нпр. прича „Дићка“ (131) има језичку структуру регресије, која се заснива на томе што се на почетку наводи два или више кординираних појмова, а затим се о сваком од тих појмова посебно говори (Ковачевић 2015:313). У „Дићки“ се на почетку као тачком ограничени искази дају три појма „Дићање. Дићнути. Дићка.“ Потом се прича разрађује разноаспектним осветљењем значења сваког од тих појмова. За разлику од „Дићке“, прича „Игалица“ има структуру дистрибуције као стилске фигуре. А у дистрибуцији се на почетку даје „неки општи појам који се у даљем тексту навођењем његових саставних дијелова ‘индивидуализује’“ (Ковачевић 2015:314). Прича „Иглица“ (197) почиње реченицом Има их две. А потом се у два параграфа идентификују једна и друга Игалица. На то упућују већ прве реченице параграфа: први параграф почиње: Најпре о млађој. […], док је на почетку другог реченица: Сада о старијој. […], што недвосмислено показује да је поетско структуирисање приче засновано на фигуративном принципу дистрибуције као текстостилеме.
Међу поступцима којима се реализује еквивалентност језичких јединица М. Вуксановић се у својим дескриптивним причама најчешће користи различитим типовима поетске анафоре, тј. понављања неке језичке јединице (лексеме, синтагме или клаузе) на почетку наредне јединице (клаузе или реченице). Поетска лексичка анафора код Вуксановића је доста честа, а као репрезентативан примјер може се узети прича „Семољ“ (429–430) састављена од седам простих (проширених) реченица, од којих свака почиње лексемом Семољ у функцији реченичне теме којој се додају различити именски предикати у функцији реме, тако да је читава прича структурисана по принципу анафорске паралелне везе реченица ( уп.: Семољ је велики снег, у наметима и капама, под урвовима, у китини. Семољ је велика магла, густа, димљива, мокра на планини, без издушка, ни прст пред носом….), с тим да је у завршној реченици, због њене структурно финитивне функције, номинативни облик анафоричке именице писац замијенио локативним (уп. : У Семољу су људи који су порасли из речи да населе гору и земљу.). Клаузална анафора остварује се нпр. у причи „Вименка“ (72), коју чини шест сложених реченица од којих прве четири почињу главном клаузом Било јој мало оно, уп.: Било јој мало оно што је на прсима од мајке добила. Било јој мало оно што је у грудњак припучила.[…], док у двије завршне, као финитивне, у анафорски однос улазе клаузе Било јој мило. Врло су експресивне и стилски упечатљиве Вуксановићеве полисиндентске анафоре, каква је нпр. она у причи „Акреп“ (12), коју чини шест зависносложених условних реченица, с тим да на почетку сваке долази условни везник „ако“, а посебно она у причи „Па“ (367), коју чини једна једина сложена реченица састављена од чак 28 клауза, структурисаних према принципу синтаксичког паралализма, с тим да свака почиње саставним везником па, уп.: Па ћу из куће, па ћу полако, па ћу уза страну, па ћу боље да видим, па ћу да се испењем, па ћу да седнем на плочасти камен, па ћу да осматрам […].
Поетску анафору Вуксановић често реализује као парагменонску анафору. Тада почетну позицију реченица и/или параграфа не заузимају исте лексеме, него парагменонске, тј. коријенским морфемом обједињене деривационе лексеме, као нпр. у причи „Букач“ (55–56), која се састоји од шест параграфа, с тим да сваки почиње једном од парагменоснких лексема које обједињује коријен „бук“: бук, бука, букање, букалина и букач; или пак у причи „Блесавица“ (50-51), чијих пет реченица-параграфа почињу парагменонским лексемама: блесаво, блесуља, блеса, блесан и блесавица.
Анафора се код Вуксановића неријетко комбинује са неком другом фигуром понављања, као нпр. са полиптотоном у причи „Гегна“ (87), која у цјелини гласи:
Гегна је жена која гега док иде, кажем.
Гегна с ноге на ногу, докона, полако иде, кажеш.
Гегна никад није умела друкчије, она, он, оно каже.
Гегну ћемо разминути да нас не задржава, кажемо.
Гегна не мари за нас и нашу причу, кажете.
Гегна неће на гласање, неће у странке, неће у политику, ништа јој се не допада
што јој нуде и обећавају, јер сви хоће брзо, нико не нуди полагачке, с кука на
кук, па се зато Гегна буни, они, оне, она кажу.
Прича има анафорско–полиптотонску фигуративну структуру. Састављена је од шест реченица датих у форми уведеног слободног управног говора, који се остварује кад се „у моделу управног говора укину само ортографски маркери говора лика (наводници или црта), а остану и ауторска дидаскалија и говор лика“ (Ковачевић 2012: 19–20). Притом, на почетку сваке од реченица у функцији поетске анафоре долази именица Гегна (коју смо истицали курзивом), док на њиховом крају сваке од реченица долази један од облика презентске парадигме глагола казати (које смо истакли подвлачењем), што представља структуру полиптотона као стилске фигуре. „Полиптотон, наиме, подразумијева редупликацију исте лексеме у њеним различитим граматичким облицима“ (Ковачевић 1998:143). А да би што више „увезао“ анафорску и епифорско- полиптотонску поетску структуру приче, Вуксановић је у четвртој од реченица умјесто номинативног употријебио акузативни облик анафоричке именице (Гегну), чиме је и сам анафорички дио реченице проткао полиптотонском структуром (Гегна, Гегну).
У структурисању појединих дескриптивних прича о ријечима Вуксановић употребљава и по неколика стилска поступка еквиваленције, сваким појачавајући поетске функције приче. Тако се нпр. у причи „Дега“ (119), коју наводимо у цјелини, еквиваленција као структурно-композиционо начело остварује учешћем анафоре, синтаксичког паралелизма, хијазма, синонимије и контраста:
За Дегу је Никола рекао да је нерадна и лења, да јој је мучно рећи како се зове.
За Дегу је Петар причао да је гегава, да се љуља док иде као да ће на једну страну, у роваш.
За Дегу је Стеван разгласио да је крупнонога, да јој стегно не могу две руке обастиснути и то ако су дугопрсте.
За Дегу је Светозар сведочио да је облапорна (лакома) на све, на храну и мушко подједнако, да се измицао док је имао простора, док није до зида.
За Дегу су, далеко се казало, слично говорили Бранко, Војислав, Радуле, Веселин, Драгомир, Видак, Лука…
А када су са Дегом насамо, у њеној собици под кровом, зими, у топлом, у дугим ноћима до зоре, нису јој Никола, Петар, Стеван, Светозар, Бранко, Војислав, Радуле, Веселин, Драгомир, Видак, Лука и остали говорили да је нерадна, лења, крупнонога, облапорна… Говорили су да је једина на свету. (119)
Број и границе реченица подударни су са бројем и границама параграфа, изузимајући завршни, двореченични параграф. Прве четири реченице-параграфе структурно обједињује синтаксички паралелизам: на почетку сваке од њих долази акузативна конструкција за Дегу у функцији анафоре, у мезофорској, средишњој позицији реченице долази субјекатско-предикатска веза (уп.: За Дегу је Никола рекао…), док завршну, епифорску позицију реченице попуњава једна или више да-изричних клауза (уп. За Дегу је Никола рекао да је нерадна и лења…). У оквиру субјектаско-предикатске везе свих реченица-параграфа у предикату се смјењују синонимни или блискозначни глаголи (уп.: рећи, причати, разгласити, сведочити, казати и говорити). Анафорско за Дегу не „протеже“ се само на последњи параграф, пре свега због његове тексто-завршне финитивне функције.
Синтаксички паралелизам се нарушава између трију посљедних параграфа хијастичким распоредом субјекта и предиката у мезофоричној реченичној позицији. У првим четирима реченицама субјекат претходи предикату (уп. нпр.: За Дегу је Светозар сведочио да…), док је у петом параграфу њихов положај хијастичан: предикат претходи субјекту (уп.: За Дегу су, далеко се казало, слично говорили Бранко, Војислав, Радуле…), да би у односу на претпосљедњи у посљедњем параграфу опет дошло до хијастичке замјене мјеста субјекататске и пердикатске компоненте (уп.: … нису јој Никола, Петар, Стеван, Светозар, Бранко, Војислав, Радуле, Веселин, Драгомир, Видак, Лука и остали говорили да…). Осим тога, завршни параграф у контрасту је са свим претходним с обзиром на „истинитосну вриједност“ предиката, јер само у том завршном параграфу предикат има одричну, негирану форму ( нису јој говорили). И не случајно, јер је та одрична форма симптом контраста као композиционо-текстуалног начела приче. Наиме, сви актери говорења, кад нису с Дегом, о њој говоре негативно, а кад су „са Дегом насамо“, говоре да је она „једина на свету“. Врло слично контрастно-текстуално начело Вуксановић је примијенио у причи „Љушман“ (281), у којој ОНА ЊЕМУ „када јој се увече окрене, када јој приђе, под поњавом“ надијева најљепше надимке окупљене парегменонски коријенским глаголом љубити (Љубо, Љубиша, Љуша, Љушајко, Љушурина, Љушаник, Љубетина, Љубатан, Љубатлија, Љубананац, Љуштимир, Љуш, Љуштеранџија, Љубован, Љукован, Љушован, Љуван, Љужан, Љузан, Љуменик, Љутаница, Љу и Љу, па редом, до Љушман), али „када се окрене на другу страну, леђима к њој“, он постаје „Љушман њен душман“.
Од свих семантичких фигура еквивалентности у Вуксановићевом поетском структурисању прича о ријечима најчешће се сусреће синонимија и/или блискозначност. То није ни чудо, ако се зна да Вуксановић прича о мало познатим ријечима, које се читаоцу могу приближити тек освјетљењем њиховог значења. А лаксикографски се значење неке лексеме одређује навођењем њених лексичких или „перифрастичких“ (синтагматских) синонима. Зато се у основи великог броја Вуксановићевих прича о ријечима, и оних дијалошких и оних дескриптивних, синонимија јавља основним структурним начелом. За потврду ћемо навестио само неколико примјера, и из дијалошких и из дескриптивних прича, у којима ћемо синониме и синонимне низове курзивно истицати:
– Немој о томе. После ћеш. Шта је још Агарјанин? / –Аветник. Манитаћ. Дедек. По томе је добио презиме. (8: „Агарјанин“); –А жагрити? / –То је отприлике: усвићено гледати, засвитети, замацити, ужарити се, желети и то погледом показивати. (166: „Жарган“); –Шта је надајник? / –То је: обесно, силом, по своме, у инат, навалице. (311: „Надајаклија“); –Али увек Имбрет. / –То је? / – Поруга./ – И? / – Ругло./ –То је исто. Још./ – Срамота, брука. / – Има ли још? / – Има: чудо, чуђење, несрећа, зло. / – И крај? / –Не, то је и подригивање, подсмевање. / –И? / – И шала, велико весеље, весак. (204: „Имбрет“); –Ашај, ашај … Само шлами …Тентај! Шта би докон и пакостан осим тога? (26: „Ашоња“); Блесаво је неслано, необично, остављено за шалу, шанатно у памети, али није злобно. (50: „Блесавица“); Липсати. Крепати. Црћи. Саставити папке. Заковрнути. Надути се. Укочањити се. Исто је. (266: Липсо) и сл.
За крај смо оставили најфигуративнију, најстилематичнију од свих Вуксановићевих прича о ријечима, причу која цјелином и сваким својим дијелом показује да је еквивалентност основно Вуксановићево конститутивно начело поетске функције језика – причу „Дилбер“ (130), која у цјелини гласи:
ДИЛБЕР
Дивотан, добросен, драг, драганама далек, дан-данас дотеран, дрчан, дубоком дубравом долази, дај, доста, даље.
Изабран, изведен из извањице, извањац, извидан, извидничар, иде испред, ивљачан, ињикач.
Леп, лагодан, лакорек, лептирно лети ливадом, ласно листа лепоту, летан, летник, лободан, лепоредак, ледимице лови лепотице.
Биран, брани, безобразан, бије Бамбрека, Бадавашицу, Баксузницу, Балушу, Баљезгачу, Бареча, Баљемеза, Бангераћа, Бандекала, Бандоглаву, безбели.
Ето, ерваиле, екаво, етотице, ескав, ендекачки, еј, еј.
Радно, радан, редом риднике рукама ривом руши, риђ, рођеник, ручанко, раетан, реав, равнима раван, радости рођен.
На д, на и, на л, на б, на е, на р, па Дилбер, па све о Дилберу. (130)
Структура приче заснована је на двама стилистичким поступцима, на а) акростиху, и на б) пангрaмати. Прича се састоји од седам параграфа. Основна карактеристика првих шест параграфа јесте досљедно реализована пангрaмата, јер свака ријеч у параграфу почиње истим словом. И управо почетна слова тих првих панграматских параграфских ријечи чине акростих: ДИЛБЕР. Прича се, међутим, не исцрпљује реализацијом панграматско–акростишне структуре. Будући да акростих није графички маркиран (болдом, или курзивом, на примјер), Вуксановић у завршној реченици–параграфу даје својеврсно „наравоученије“, упуту не само о начину творбе него и о начину рецепције поетске функције остварене у причи: На д, на и, на л, на б, на е, на р, па Дилбер, па све о Дилберу. Пошто број стихова пјесме с акростихом не прекорачују број фонема које чине акростих, ова Вуксановићева прича није уникатна само по томе што је прича с акростихом него и по томе што је у њој реализован специфичан акростих који бисмо, аналогно специфичном „сонету с репом“, могли назвати „акростих с репом“
Да закључимо. Акростих је, како му и само име каже, везан искључиво за стихове као конститутивне елементе пјесме. Баш као што је и дијалог приоритетно везан за комуникативну функцију језика. А у Вуксановићевим причама – иако нема стихова, има акростиха, има римовања, тако да је комуникативна у дубокој сјенци поетске функције језика. Код Вуксановића је све подређено поетској функцији језика – чему је најбољи показатељ чињеница да у готово свакој Вуксановићевој причи еквивалентност, као суштински критеријум поетске функције језика, представља основно конститутивно начело. Ријечи јесу главне теме Вуксановићевог романа Семољ људи, и то ријечи когномене, надимци. Али оне ипак нису главни јунак Вуксановићевог романа, него је то, сагласно Јакобсоновом одређењу научног предмета књижевности, „књижевни поступак“ (Јакобсон 1991:455). Узимајући Семољ–надимке за теме својих прича, Вуксановић их је, различитим поступцима литераризације, односно белетризације, преточио у књижевноумјетнички текст, њиховој комуникативној функцији надредио поетску. Тек у Вуксановићевој прича, кроз те ријечи је „проговорила“ литерарност, „тј. оно што чини дато дело литерарним делом“ (Јакобсон 1991:455). Пут од ријечи до литерарности подразумијевао је умијеће употребе различитих књижевно-стилских поступака, међу којима је без сумње најзначајнији поступак пререгистрације разговорног у књижевноумјетнички текст (стил), и поступци еквивалентности као начини превођења комуникативне у поетску функцију језика. Примјеном тих двају типова поступака у Вуксановићевим причама о ријечима се оваплоћује, попут поезије, језик у његовој естетској функцији. Будући да су доминантне одлике тог језика сагласне одликама његове поетске функције – остаје отворено питање: нису ли Вуксановићеве приче о ријечима досад неиздвојена (под)врста пјесме у прози.
И з в о р
Миро Вуксановић, Семољ људи: aзбучни роман у 919 прича о надимцима, Београд: Београдска књига, 2011.
Л и т е р а т у р а
Вуксановић 2015: Миро Вуксановић, Силазак у реч: о (српском) језику и (својој) поетици, Нови Сад: Академска књига, Огранак САНУ у Новом Саду.
Драгићевић (ур.) 2016: Речи под лупом, уредник Рајна Драгићевић, Београд: Тенеси.
Јакобсон 1966: Roman Jakobson, Lingvistika i poetika, Beograd: Nolit.
Јакобсон 1991: Roman Jakobson, Jedini „junak“ nauke o književnosti, u: Teorijska misao o književnosti, priredio Petar Milosavljević, Novi Sad: Svetovi, 455.
Картер, Неш 1990: Ronald Carter, Wаlter Nash, Seeing Through Language, Oxford: Blackwell.
Клајн 2005: Иван Клајн, Занимљива имена, Београд: Народна књига.
Ковачевић 2012: Милош Ковачевић, О граматичко-стилистичком терминосистему туђег говора, Српски језик, XVII, Београд, 13-38.
Ковачевић 1998: Милош Ковачевић, Стилске фигуре и књижевни текст, Београд: Требник.
Ковачевић 2015: Милош Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура, IV битно допуњено издање, Београд: Јасен.
Ковачевић 2016: Милош Ковачевић, Поступци стилске пререгистрације у Тохољевим приповијеткама, предговор књизи Мирослава Тохоља Врста која изумире: изабране приповијетка, Пале: Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, Просвјетино књижевно коло, коло 12, књ. 33, 5–32.
Ковачевић 2017: Милош Ковачевић, Књижевни језик и језик књижевности, у: Српски језик под лупом науке, Београд: Завод за уџбенике, 45–67.
Ковачевић 2017а: Милош Ковачевић, Специфични поступци пререгистрације у роману „Кукавичја пилад“ Лабуда Драгића, Узаданица XIV/2, (тематски зборник „Роман Лабуда Драгића Кукавичија пилад у светлу књижевне и језичко стилске анализе“), Јагодина, 25–41.
Копривица 2016: Драган Копривица, Семољски рефрени: о роману „Семољ људи„, Округли сто о делу Мира Вуксановића, Билећа 18. 9. 2015, Књ. 2, Нови Сад: Академска књига.
Недић 2016: Марко Недић, Семољска трилогија Мира Вуксановића, у: Књижевно дело Мира Вуксановића: зборник радова с Округлог стола о делу Мира Вуксановића, Билећа 18. 9. 2015, Књ. 1, Нови Сад: Академска књига, 153–197.
Павловић 2016: Јелена М. Павловић, Кретање кроз поетску планину Мира Вуксановића: језичка структура романа „Семољ земља“ Мира Вуксановића, Књижевно дело Мира Вуксановића: зборник радова с Округлог стола о делу Мира Вуксановића, Билећа 18. 9. 2015. Књ. 1, Нови Сад: Академска књига, 257–290.
Пипер 2011: Предраг Пипер, Говор предака: о романима Мира Вуксановића „Семољ гора“, „Семољ земља“, „Семољ људи“, Зборник Матице српске за славистику, бр. 80, Нови Сад, 165–170.
Пипер 2016: Предраг Пипер, О поетској филологији Мира Вуксановића, Књижевно дело Мира Вуксановића: зборник радова с Округлог стола о делу Мира Вуксановића, Билећа 18. 9. 2015. Књ. 1, Нови Сад: Академска књига, 79–105.
Радуловић 2004: Zorica Radulović, Postupci oformljenja sintaksostilema u djelu Mira Vuksanovića, u: Iz jezičke problematike, Podgorica: Kulturno prosvjetna zajednica, 175–190.
Слијепчевић и др. 2016: Светлана Слијепчевић, Слободан Новокмет, Марина Николић, Језикофил, Београд: Klett.
Тасић (ур.) 2011: О романима Семољ гора, Семољ земља и Семољ људи [одломци из литературе], приредио Милан Тасић, у: Миро Вуксановић, Семољ људи, Београд: Београдска књига, 519–586.
Шипка 2007: Милан Шипка, Прича о речима, Нови Сад: Прометеј.
Шкарић 2003: Ivo Škarić, Temeljci suvremenoga govorništva, Zagreb: Školska knjiga.
[1] Библиографију је направила Марија Јованцаи, а одломке из литературе, чак 146 фрагмената из ширих текстова, приредио Милан Тасић – што је штампано уз роман Семољ људи, као завршни роман трокњижја о „семољ–ријечима“, у издању Београдске књиге, 2011, и то „одломци“: стр. 521–585, а „литература“: стр. 594–633.
[2] Књижевно дело Мира Вуксановића: зборник радова с Округлог стола о Миру Вуксановићу, Билећа 18. 9. 2015. Књ. 1. и Књ. 2, Нови Сад: Академска књига, 2016.
[3] То је рад „Postupci oformljenja sintaksostilema u djelu Mira Vuksanovića“ Зорице Радуловић (2004: 175–190), али је очигледно да је он „залутао“ у библиографију радова о „семољ-ријечима“, јер се у њему анализа „оформљења синтаксостилема“ врши само на примјерима из Вуксановићевог романа Кућни круг (Нови Сад: Stylos, 2003). У осталим радовима лингвиста углавном се потцратава значај наведених Вуксановићевих романа као „корпуса“ за разноаспектна лингвистичка истраживања, и наглашава да је „за књижевно дело Мира Вуксановића карактеристично да је завичајни говор био и остао основни израз његове књижевности, да би затим постао и његов главни књижевни јунак“ (Пипер 2016:83).
[4] И не само као „ријечи“ и „приче“ него и као „романа о ријечима“, јер је и прије Вуксановића, како то наглашава и М. Данојлић, било књижевних збирки прича о ријечима, па се нису сматрале романима. „Први је“ – вели Данојлић – „Вук, у Рјечнику, о појединим речима испричао читаве приповести: дефиниције су му изгледале недовољне, осиромашујуће; анегдоте и посебне ситуације су му се учиниле много изражајније. Треба се подсетити и недавно преминулог Бранка В. Радичевића, и његових записа из Драгачева и Овчар Бање [у питању су четири Радичевићеве књиге Сујеверица и других речи, објављене од 1990. до 1999. – МК]. И ваш извештач је, у Сенкама око куће, приложио један огледни рад, под насловом Заборављене речи. Вуксановић је отишао даље од својих претходника, његов је подухват радикалан. Све речи свог детињства и своје младости он је пустио из кавеза, дао им потпуну слободу“ (527–528).
[5] Томе је најбоља потврда Вуксановићева прича о ријечи „дако“ (115–116), и прича о ријечи „фалиша“ (477).
[6] Курзивно истицање лексема у овој причи је пишчево.
[7] Уп.: – Како су га звали? / – [→ Звали су га] извањац. (199–200: „Извањац“).
[8] Сва истицања у овом и наредним примјерима су наша, осим кад је посебно наглашено да су дио оригиналног пишчевог текста.
