Милош Ковачевић

ЈЕЗИК И СТИЛ НЕНАДИЋЕВОГ ДОРОТЕЈА

29.02.2024.

Милош Ковачевић (фото: Искра)

Говорећи о језичкој типологији српских романа друге половине XX вијека, Д. Јовић (1985:80)  ће за примјер модерног романа „који је у највећој мери структуриран у духу књижевне норме“ навести роман Доротеј  Добрила Ненадића. „Готово да нема ту­мача Ненадићевог романа“, вели А. Јовановић, „који није истакао лепоту ње­говог језика. О томе постоји општа сагласност. Све те оцене можда су најсажетије дате у наслову једног приказа лепо казивање. И заиста је тако. Премештајући се у средњи век, Добрило Ненадић није посегао за архаичним или псеудоархаичним језиком, већ је свео историзме на најмању меру, определио се за језик близак савременом читаоцу“ (Јовановић 2013: 547–548). Језик Ненадићевог Доротеја, по оцјени Т. Крагујевић, „једноставан је, чист и свеж, и управо стога и класичан и савремен у исти мах, комуникативан и ефектан. Писац га брижљиво разуђује и нијансира, те он бива и духовит, врцав, сочан, сетан и контемплативан, језгровит и афористичан, чиме суделује у индивидуализацији ликова, да би се не ретко уздизао до ироничне и помало опоре ноте казивања неког ко је делом присутан у сваком од јунака, што омогућује самом писцу да се на посебан начин искаже, плетући још један могући слој значења, уткивајући га у постојећа, а чинећи у исто време препознатљивим све уздржаности и дистанце које подразумева иронија“ (Крагујевић 1980: 12).

И заиста, иако је у питању историјски роман  тематски везан за средњи вијек, Ненадовићев Доротеј  сав је у духу савременог књижевног језика:  у њему, на примјер, има више жаргонизама неголи историцизама. У роману нема идиоматске  језичке диференцијације[1] ликова: сви ликови и у неуправном и у управном говору говоре нормативним, књижевним језиком. На језик Ненадићевог Доротеја без сумње се може пренијети Бахтинова оцјена Доскојевскова језика да  „може чак изгледати да сви јунаци романа Достојевског говоре истим језиком, заправо језиком њиховог аутора“ (Бахтин 2000:171). А тај привидно исти језик, суштински је битно различит. Јер, „ствар није у самом присуству одређених језичких стилова, социјалних говора итд., присуству које се одређује помоћу  чисто лингвистичких критерија, ствар је у томе под којим су дијалошким углом они конфронтирани или супротстављени у делу. Али управо тај дијалошки угао не може бити одређен помоћу чисто лингвистичких критерија, зато што дијалошки односи, иако су везани за област речи [=говора], нису везани за област чисто лингвистичког изучавања те речи“ (Бахтин 2000:171–172). И код Ненадића се, баш као и код Достојевског, „појављује јунак чији је глас конципиран онако како се у романима обичног типа конципира глас самога аутора. Реч јунака о себи самом  и о свету исто је толико пуновредна колико и уобичајена ауторова реч; она се не  потчињава објектном лику јунака као једна од његових карактеристика, али и не служи као гласноговорник ауторовог гласа. Њој припада изузетна самосталност у структури дела, она као да звучи напоредо с ауторовом речи и као да се на посебан начин сједињује с њом и с пуновредним гласовима других јунака“ (Бахтин 2000:8–9).

Језичка новост Доротеја не може се тражити у језичкој диференцијацији типова говора, него прије свега у романескној форми, у формалној структури самога романа, која је готово по законима наратолошке нужности предодредила суштинске  језичке-стилистичке карактеристике  цијелог  романа.  Сви књижевни критичари који су писали о Доротеју, док  лингвистичких и лингвостилистичких анализа није ни било,  – као најбитнију карактеристику истицали су његову специфичну наративну структуру.  Приповиједна  структура Доротеја била је потпуна новост у српској, али не и у свјетској романескној пракси. Доказано је, наиме, да је у обликовању Доротеја Ненадић „преузео наративну структуру од романа Док лежах на самрти  (As I lay dying) Вилијема Фокнера, нобеловца који је у тренутку објављивања Доротеја био изузетно популаран и утицајан“ (Обрадовић 2015: 409). Структурно-графички  Ненадић текст Доротеја организује као  текст  драме без дидаскалија[2]: свако графички одвојено поглавље  носи име одговарајућег приповједача[3]. Насловом поглавља тако се, баш као у драмском бездидаскалијском тексту,  само  идентификује говорник, односно наратор.  У улози  наратора у Доротеју се  појављује тринаест ликова, који сви приповиједају у  првом лицу, у „ja“ форми.   Пошто је радња романа смјештена на почетак 14. вијека у манастир Вратимље у долини и  господареву  Кулу на узвишењу, сви ликови потичу или из манастира или са Куле. Од тринаест ликова – дванаест је мушкараца, и једна жена. Жена је господарева Јелена, а од дванаест мушкараца седам су монаси (Димитрије, Макарије, Прохор, Матија, Артемије, Василије и Никанор), а пет  господареви људи са Куле (Кирча, Дадара, Пипац, Богдан и Андрија).  Тих тринаест ликова творе  193 сегмента или микротекста  који чине  структурну цјелину  Доротеја.  Ако је судити по броју оглашавања, „Ненадић једну личност поставља за преовлађујућег приповедача: то је писар Димитрије, коме припадају четрдесет три сегмента од 193 колико их укупно има“ (Обрадовић 2005:412).

Иако је Димитрије по броју исказних оглашавања  доминантни лик-приповједач, иако се његовим исказом отвара и завршава роман,  ипак се тешко сложити с мишљењем да  „Димитријев богати, шаролики језик, који не преза ни пред опсценим, одређује тон целог романа“ (Обрадовић 2005:413). Како ћемо видјети, Димитријев језик је на плану полифоније типова туђег говора, кудикамо сиромашнији од језика Милоша Јевтовића званог Дадара, који је „доглавник“ господара Лауша.   У Дадариним се исказима преламају најсуштаственије стилско-језике карактеристике Доротеја.  А Дадара се у роману оглашава  19 пута, што је мање не само од  Димитрија него и од Матије и   Богдана, који се оглашавају  по двадесет и једнан пут. Од 19 Дадариних оглашавања само је једно краткo, у форми  монореченичног исказа, док се у свим другим случајевима ради прије о макро него о микродискурсним исказима.  Посматрана у суодносу, с обзиром на структурну улогу у Доротеју,  Димитријева оглашавања представљају  основу спољне композиционе структуре, док  су Дадарина основ  унутрашње  мотивационе структуре Доротеја. Дадара је, наиме, везивна компонента трију доминантних ликова романа: господара Лауша, његове жене Јелене, и Доротеја. Директно је уплетен у њихове судбине, јер представља Лаушевог човјека од повјерења, човјека коме Лауш оставља да управља  Кулом кад он креће у рат, али не само да управља Кулом него, како то готово сви сматрају, и да му „оплоди жену“ Јелену. За ту улогу код Јелене конкурент му је Доротеј, зато Дадара прати и „проживљава“ сва што се дешава или што он мисли да се дешава између Јелене и Доротеја, посебно још за вријеме Лаушевог одсуства с Куле. Због тога је Дадари и додијељена улога да пресуди Доротеју и Јелени, при чему се он пита: „Кога сам ја, у  ствари, убио? Њих двоје или себе?“. Јер, Дадара у Доротеју готово и постоји прије свега због „њих двоје“, Јелене и Доротеја, дода ли им се још само  Лауш. Судбина та три лика  нераскидиво је повезана с Дадарином:    колико год ти ликови предодређују  Дадарин живот на Кули, толико је  и њихов живот  на неки начин предодређен  Дадариним поступцима.

Од та три лика, само је Јелени писац „одобрио“ да буде наратор или приповједач.  Доротеј и Лауш то нису. Они се оглашавају  у евокативном или ретроспективном управном говору унутар говора  других наратора, и то неупоредиво рјеђе Доротеј од Лауша. Тако се Доротеј само трипут оглашава у врло кратким евокативним  „репликама“  управног говора у оквиру Матијиних говорних микродискурса (исказа), и то[4]:

Њих двојица се церекају. Хи, хи, хи – Димитрије. Хо, хо, хо – Доротеј. (177: Матија);

Најзад сам му рекао: „Доротеју, ако из овог твог дрекала потече једна једина кап ракије, носићу те као коњ на овим мојим грбавим леђима од зоре до подне куда год ти хтеднеш. Ако не потекне, носићеш ти мене.“

„У реду“,  рекао је кратко Доротеј. (190: Матија);

Ухвати ме свраб од помисли да бисмо могли читав чопор намамити на ступицу. Кажем то Доротеју.  Он климну главом. „Могли бисмо“, каже. (192: Матија).

Осим та три врло кратка ретроспективна, евокативна оглашавања у Матијином говору, Доротеј се још само једном евокативно оглашава у форми полуслободног неуправног говора у оквиру једног Макаријевог  макродискурсног исказа:

Доротеј се вратио с Лаушеве куле и рекао нам да се више не бринемо. Стигао је [← сам],   каже, у задњи час. (17: Макарије).

И Лауш се, као и Доротеј,  оглашава само у оквиру ретроспективног  управног говора. Али су,  за разлику од Доротејевих,  Лаушева оглашавања  чешћа и јављају се  код већег броја ликова-приповjедача (Димитрија, Богдана, Дадаре,  Артемија , и најчешће у Јеленином говору),  и то у микродискурсима дужине једне реченице до цијелог параграфа. Ретроспективни Лаушев управни говор дат  је или  а) у форми правог управног говора  (чешће)  или  б) у форми уведеног слободног управног  говора (рјеђе), као нпр.:

а) „Где је тај видар“, питао је Лауш. „Знам, отишао је да лечи меропашку гамад, док се један витез распада од ране коју је задобио у боју с непријатељем“.  Тако је рекао: меропашка гамад. (15: Јелена);  Чула сам да је неки стари,  отмени властелин, нагнувши се за време обеда према Лаушу, шапнуо: „Лепу  кћерку имаш, стари мој“. Лауш је побледео, и зевајући около очима као да је ухваћен у крађи, одговорио: „Зар ти тако изгледа?“ „Лепа је“,  поновио је властелин. „То ми је жена“. Властелин ништа није рекао. (33: Јелена); Лауш се није мицао. Дотаче крајичком ока Дадару окренутог леђима и само што не пљуну. Неочекивано рече: „Они остају тамо где јесу. Мени не сметају.“ (245: Богдан); Све што је овде ваљало, Лауш је покупио и одвео. Мени је оставио сакате и болесне. „Покупи по Вратимљу. Снађи се“, рекао ми је кад сам га молио да ми остави барем десетину бољих војника.  (75: Дадара); Рекао ми је [Лауш]:  „Ослањам се на тебе. Димитрије, бистар си и учен човек. Срочи писмо према овоме што сам ти рекао. кажи краљу да ће моћи на мене да рачуна најдаље за седам-осам недеља. Дотле ћу се опоравити. напиши да сада располажем с тридесет стрелаца пешака, двадесет копљаника пешака и шездесет коњаника. Обучени су и увек спремни за покрет. на тај одред може да рачуна одмах.“ (40:  Димитрије)  итд.

б)  Хтео је [Лауш] да се дичи са мном пред својим пријатељима. Показаћу, говорио је, свој српској властели ћу показати ко сам ја. Говоре како сам проста порекла и како сам властелинство на мачу стекао. Ти уображени коленовићи. Показаћу им да ја умем и господина да будем. Не гледај на сребро и злато, Јелена, не штеди новац. Имаш украс краљевог двора да будеш. (32:  Јелена);  У реду, рекао је најзад Лауш. Пристао је да се подвргне скидању чини и да уради све оно што му Јевђеније буде предложио. (23: Димитрије); Лауш хоће да се покаже пред краљем. Да каже: види шта сам ти довео, све најбоље, да закитим твоју војску, да се не постидиш од свога пронијера Лауша, него да се подичиш. (69:  Артемије) итд.

Укидање нараторске улоге  Лаушу, а посебно Доротеју као главном лику романа,  једна је од најбитнијих структурних карактеристика романа, битна и за његову књижевну умјетничку вриједност.  Одсуство Доротејевог нараторског гласа проналази свој пандан, не случајно, у одсуству Лаушевог приповједачког гласа. Јер, „управо Лаушеве акције највише утичу на формирање Доротејеве судбине: због његове болести, неопходно је да се позове видар и том приликом упозна са Лаушевом младом и лепом женом Јеленом. Лаушево продужено одсуство посредни је узрок опсади града која доводи до прве критичне ситуације – Доротеј лечи и непријатеља, а не само своје суграђане. После повратка, Лауш одбија да суди Доротеју за издају, а касније да га прогна са Саборишта. Тиме не само да штити Доротеја, већ индиректно омогућава Јелени да успостави везу са њим“ (Обрадовић 2005:412). 

За структуру романа много  је, међутим, битније Доротејево од Лаушевог ћутања, јер  оно представља „другу раван  приповједачког модела“, као „неиспуњени нараторски простор“,  јер  Доротеј „ћ у т и, разликује се. То помера границе улоге наратора осталих ликова. Њихова приповедачка функција добија сасвим нову димензију, па и сврху“ […] Ћутање које одјекује изнад мноштва гласова у роману неми­новно постаје доминантно. Оно је диференцијални ентитет. Затим добија очекивано обличје јединственог/једног: у њега се стапа јека гласова творећи (све)јединствану целину. Мноштво одељених приповедача, рекли смо, и графички је назначено формулаиичндм ‘преломом’ текста са истак­нутом структуром номинације – именима. Овај ‘структурало иконички’ облик постаје знак у другостепаном моделативном систему какав је књижевност, стиче посебно значење и симболичку моћ. Наративна орто­графија преко новог типа функционисања преноси ‘значењски набој’ на лик (у) одсутности“ (Јерков 1981:68).  А све то представља својеврсно структурно онеобичајење. Јер, „чињеница да Ненадић, без обзира на Доротејеву номинацију, ставља вето на његово ‘право гла­са’, а при том форсира приповедаче чији је значај епизодан у односу на Доротеја, указује на тенденцију изазивања супротног, необичног ефек­та. Аутентични субјект романа (Доротеј) са становишта тако постављене перспективе у којој је доминантни исказ екстравертизован, бива трансформисан у објекат. За разлику од нормалне природне перспективе приповедања која би главног јунака (Доротеја) истурила у први наративни план са правом на приоритет исказа, Ненадић изокренутом пер­спективом врши преструкту(р)ирање наративних планова, потпуно укида онај који би евентуално био доминантан, инсистирајући тако на необич­ној конструкцији приповедне ситуације. Доротеј се током целог романа опсервира споља, при чему се тачка гледишта преноси са једног приповедача на другог, а сам главни јунак постаје загонетан“ (Сребро 1981:  82).

Самим стављањем имена ликова у наслове свих поглавља романа, Ненадић је   „ја“ форму предодредио  као једину  форму приповиједања. „Фиксирањем ‘ја’ форме Ненадић постиже аутентичност романескне стварности која се приказује као емпиријски доживљена. Приповедач у првом лицу истовремено постиже ауторитет очевица што је у ствари иманентни квалитета дотичне приповедачке форме. Тиме романескни исказ добија на снази као уметничка истина која се потврђује пројектовањем реалног у фикцију вишег степена“ (Сребро 1981:  78). Међутим, избор „ја“ форме доноси и низ ограничења, прије свега у могућностима преношења типова туђег говора.

Употреба „ја“ форме подразумијева управни говор као доминантан тип преношења говора, и то у форми монолога. Монолошки управни говор представља пандан ауторском „ја“ говору, с тим да  у Доротеју улогу еквивалентну  ауторском  говора имају монолошки говори чак тринаесторо ликова-приповједача. Притом је такав  монолошки „ја“ говор, иако управни, ослобођен синтаксичке форме управног говора, сведен  искључиво на форму слободног управног говора, синтаксичку форму какав и иначе има ауторски говор у било ком дјелу. Монолошки управни говор  није синтаксичко-стилистички јединствена  категорија, него се може  остваривати у различитим варијантама, какве су   на примјер:  а)  слободни управни говор у функцији ауторског говора, или  б)  солилоквијумски управни говор, или пак  в)  монолошки говор у форми реторичког питања:

а) Једини сам ја, Матија, раније, пре ступања у манастир, Витор Томић из Диља, тај који се још држи на ногама. Сви остали су пали на постељу. И Доротеј. Док је имао трава, лечио је и себе и остале, али оно што је скупио прошлог лета по ливадама Вратимља потрошио је или му се убуђало од претеране влаге. (49: Матија).

б) Па добро, питам се, шта имају против мене ти убоги дроњавци меропси, ако већ Димитрије хоће да ме уништи. (29, Прохор).

в) Зар она [Јелена] не припада цвету рашког племства? Зар није учила вештине отмености и понашања под личним надзором краљице мајке Јелене? Зар је и Лауш није добио као награду за заслуге на краљевом ратном походу према Пологу? (161: Дадара).

Унутар монолошког управног говора као његова интегрална компонента реализује  се  неуправни говор. Неуправни говор је, као препричани управни говор другога лика, уз монолошки управни говор најчешћи тип туђег говора у говору свих ликова-приповједача, што је и логично јер је неуправни говор заправо дио ауторског говора којим се само мијења тема приповиједања,  али не и приповједачева тачка  гледишта. Неуправни говор је на тематском плану подударан свакој евокацији из прошлости датој из перспективе приповједача, а не из перспективе самог говорника. Неуправни говор остварује се у Доротеју у различитим синтаксичко-стилистичким формама, какве су на примјер:  прави неуправни  говор (који укључује све синтаксичко-ортографске компоненте неуправног говора), неконекторски неуправни говор (који искључује компоненту изричног везника), експресивни  неуправног говора (који подразумијева интерогативно или екскламативно маркирање обавјештајне реченице неуправног говора)  и напокон дословног неуправног говора (који подразумијева укључење  фрагментарног цитата у конструкцију неуправног говора). (О свим тим типовима неуправног говора в. у Ковачевић  2012:24–28). Од (под)типова неуправног говора без сумње је наратолошки најзначајнији слободни неуправни говор.

Слободни неуправни говор има граматичке особине неуправног говора (прије свега употребу глаголског и замјеничког лица као у неуправном говору), али га од модела неуправног говора строго диференцира непостојање  ауторске дидаскалије (тј. управне клаузе) и непостојање везивног елемента.  Друкчије речено, слободни неуправни говор сведен је на изражавање исказа лика (говорника) на облике основних типова комуникативних реченица. Будући да се изражава и изјавним и упитним и узвичним реченичним формама, он је, према критеријуму синтаксичке форме, тешко разграничљив од ауторског говора. Од неуправног говора слободни неуправни говор, дакле, диференцира  непостојање глагола и субординираног везника и могућност употребе експресивних јединица (узвика, питања, елиптичних исказа, вокатива и сл.), док га од управног говора диференцира слагање категорије лица из тачке гледишта аутора (тј. као у неуправном говору) и изостанак ортографских знакова (наводника или црте) (уп.   Ковачевић 2012: 29). Уз то је он одлика само умјетничке књижевности (Чавић 1991:146; Рајић 2010:521).

Слободни неуправни говор има врло специфично мјесто међу типовима туђег говора у Доротеју, зато што њему није конкурентан ауторски говор, јар се чини да је  ауторски говор Добрило Ненадић искључио већ тиме што је приповједачку улогу  (за)дао искључиво ликовима-приповједачима. Тако се слободни неуправни говор може јавити само у оквиру монолошког управног говора, када лик-приповједач  солилоквијумски говори о себи по правилу  у трећем лицу. У Доротеју слободни неуправни говор нужно подразумијева еналагу лица или хетеропросопон, што значи да долази до  замјене граматичког лица видљиве најчшће већ по томе што се умјесто употребе замјенице првог лица употребљава треће лице представљено по правилу или самим  именом говорника или антономазијском перифразом (Ковачевић 2015:272, 67).  Зато ћемо  при навођењу примјера давати  у загради са стрелицом примарну форму лица подвргнуту стилском поступку хетеропросопона:

Може ли се Дадара [← Могу ли се ја],  проклети себар и ништак, борити против једне фине госпе властелинског рода а уз то још и тако красне и чедне? Шта је он [← Шта сам ја],    према њој? Клипан што базди на коњски зној. Лудовина добра само кад има шта да се млати, но у миру непотребан и сувишан.

Али нећемо [← нећу],    ваљда,  господине, господине челниче, господине победниче над Брзаном [← ја],   падати у очај. Примићемо [← Примићу]    и тај изазов. Стаћемо [← Стаћу]     на белег против самог пакла. Ту смо и ту остајемо [← Ту сам и ту остајем].  (130, Дадара);

Кажу да сам се преблизу примакао Лаушу. […]

А шта сам ја радио?

Бранио сам његову проклету Кулу, бринуо се о његовој проклетој имовини и штитио његову проклету жену.

Шта има Дадара?  [← Шта имам ја?]

Неколико сјајних крпица, оружје и коња. Ништа остало није моје. Ни кров под којим живим, ни постеља у којој лежим. Ни мишице којима витлам топузом и мачем. Оне су продане за комад хлеба.

Ипак сви завиде Дадари  [← мени].     Сплеткаре за његовим [← мојим]     леђима, сашаптавају се, мучки  га [← ме]    прате погледима пуним мржње и подозрења. Хоће да отворе Дадари [← ми отворе]    главу и да виде шта ли је то унутра, шта смера тај пасији син [← смерам ја].  (160, Дадара).

У оба наведена микродискурса  слободни неуправни говор користи за преношење унутрашњег, доживљеног Дадариног говора, при чему се „ја“ форма из управног говора трансформише у „он“ форму (у оба примјера),   односно у „ми“ форму приповиједања (у другом параграфу првог микродискурса).  Слободни неуправни говор не јавља се  у Доротеју често. Сусрећемо га   тек у неколико микродискурсних по правилу Дадариних солилоквијумских исказа,  а најчешће се, као што је то управо случај у другом од наведених  примјера, преплиће са директним монолошким Дадариним говором. То значи да се између исказа унутар истог параграфа или између параграфа унутар истог микордискурса смјењују или мијешају „ја“ и „он“ (односно „ми“) форма приповиједања.

Од слободног неуправног говора много је чешћи, а јавља се и код већег броја ликова, полуслободни неуправни говор.   По својим структурним карактеристикама он је  подударан  моделу неконекторског неуправног говора, јер у свом саставу има  препричани исказ лика-ненаратора (лика који је предмет нараторовог говора)  и глагол говорења у функцији  конферансе или ауторске дидаскалије  (Ковачевић 2012: 31). По својим  стилистичким особинама –  будући да представља „стилско двогласје“ –    подударан је моделу правог слободног неуправног говора.

Битна разлика између полуслободног неуправног говора и  слободног неуправног говора у томе је што се слободни  чешће од полуслободног користи за преношење унутрашњег говора лика, а полуслободни  много чешће од слободног  за преношење изреченог говора лика с уједињеном тачком гледишта наратора  и лика (Ковачевић 2012:31). Полуслободни неуправни говор никад се у Доротеју не сусреће за исказивање унутрашњег говора лика-наратора.  Он по правилу служи или за нараторову евокацију говора некога другога лика, или пак за нараторову евокацију властитог дијалога с неким другим ликом. Полуслободни неуправни говор тако представља евокативни (ретроспективни) увијек изговорени  исказ или лика-наратора или лика-ненаратора. Зато је   еквивалент/исходиште  полуслободном неуправном говору (који реконструишемо у загради са стрелицом) евоцирани прошли  управни говор лика-(не)наратора, што недвосмислено потврђују  сљедећи примјери :

Доротеј се вратио с Лаушеве куле и рекао нам да се више не бринемо. Стигао је [← сам],   каже, у задњи час. (17: Макарије);

Прохор ми  јутрос рече како је наумио да изведе још један подвиг. Ископаће  [← ископаћу],    каже, гроб, бацити [← бацићу]     на дно нарамак глоговог трња и затим лећи [← ћу лећи]      на њега. Провешће [← провешћу]    ту седам ноћи. (31: Макарије);

Обећаваш ли то мени Господе: издржим [← издржиш]    ли и ово искушење, отвориће се двери твога раја? (44: Прохор);

Имао сам врло мучан разговор с Јеленом. […]  Није згодно, рекао сам, да свакодневно одлази [← одлазиш]     код Доротеја у одају, да му лично носи (–носиш) храну и да тама предуго остаје [← остајеш]     с њим сама. (77: Богдан);

Рекла ми је  [Јелена]   без околишања да јој се не свиђа што Доротеј излази из тврђаве. Баш тако. Не сме, вели, убудуће напоље јер долази Брзан, сваки час може бити овде. Ја [← Ти],      као његов игуман, морам [← мораш]  му то забранити. Рекао сам јој да он излази по сопственој вољи. (89: Макарије);

Кад је завладала тишина, довикнуо нам је [Бразан]  крештавим гласом да ће нас све побити ако се сместа не предамо. Онима који до смираја положе оружје, поштедеће [← поштедећу],  вели, живот. (99: Дадара) итд.

Полуслободни неуправни говор, како се и из наведених примјера види,  увијек је, ако се  посматра из  перспективе времена изговорености – и неуправни (препричани) говор, и  евокативни управни говор, тј. говор који је изговорен прије него га је наратор објелоданио (препричао).  Зато се у Доротеју, мимо монолошког слободног управног говора наратора, и не може остварити било који други тип актуелног (говору наратора симултаног)  управног говора. Сваки прави управни говор било ког лика изван наратора нужно мора бити евокативни или ретроспективни управни говор (чему су потврда већ наведени примјери Лаушевог и Доротејевог  говора, које увијек евоцира неки од наратора). Будући да ниједан управни говор лика-ненаратора не може бити реализован у времену говорења наратора, у Доротеју нужно изостаје дијалог.   „Одсуство дијалога“ (Јерков 1981:63) може се сматрати нужном посљедицом „каталогизирања причалаца“ као темељног начела наративне структуре Доротеја.   Могућ је само евокативни или ретроспективни дијалог, дијалог који се догодио  у прошлости па га лик-наратор преноси унутар и за вријеме свог говора. А најдужи дискурс једнога лика-наратора, и то Артемија,  управо је ретроспективни дијалог који се односи на суђење Доротеју.

Структура романа занована на сукцесивном   низању  исказа ликова-приповједача не само да онемогућава постојање дијалога између наратора, него искључује и могућност постојања ауторског говора. Улогу ауторског говора преузели су прије свега  управни монолошки говори тринаест  ликова-наратора.  „Стварни аутор нигде није експлициран“ (Сребро 1981:75). Ауторски глас крије се иза „подразумеваног писца“, који би се могао довести у везу са „хипотетичким приповедачем“, који би „у равни галерије лица-која-говоре био онај-који-именује и одређује оно што може бити изречено, и како то може бити учињено“ (Јерков 1981:64). Из тога би происходило да је ауторски глас хипотетички глас, да је он  имплицитан а не експлицитан, што логички упућује  на закључак  да у Доротеју нема екскурса ауторског говора.

А да ли је то  тако? Провјеру ћемо извршити  анализом једног Дадариног оглашавања, наводећи то оглашавање у цјелини и дијелећи га римским бројевима на компоненте  које представљају   у њему  реализоване типове  туђег говора. У питању је, што није уопште небитно, посебно за мотивациону структуру романа, претпосљедње Дадарино оглашавање у роману.

I

Изјутра, на Митровдан, Андрија поново оде Јелени.

Скочим, оседлам коња и журно изјашем напоље. Сјурим се низ падину и притајим се у јовику крај Мораве. Знао сам да ће изјахати и он и да је ово једини начин да га пратим а да ме не примети.

II

Обнавља се Дадара као пролеће после дугих зим­ских мећава и лапавица. Ево га где чучи држећи коња за узду. Лишће је опало са жбуња а он листа. Листа од узбуђења као некад, као у она стара времена кад је пуст и млад лутао по селима за женским мирисом, јарац Дадара, јарчина.

Сад ће гласник проминути мимо њега, носећи по­руку. Осећа Дадара у мирису те поруке своју госпо­дарицу Јелену, властелинку, госпу високог рода и види како и она мирише на исти начин као оне припросте жене које је Дадара волео, као чобанице, праље, везиље, плетиље, млекарице, ђевојћурци и старе измузене жене­тине. У ноздрвама му густи смоласти, лепљиви мио­мирис, мало отужан но лепши од свих миомириса свег цвећа и свег дрвећа на земљи. Па ако њему и није послан, потурице Дадара, ђандара, јајара, положара, своју весту носину, ловачку, трагалачику, на правац којим ће тај мирис прострујати заједно са коњским смрадом и смрадом оног балавца.

    Ево га вранац и озарени балави јахач на њему, а ево га и Дадара на трагу. Главиња псина за њима, њушка тајну поруку, а у мирису те поруке грех, пре­љуба, злосрећна судба његовог оматорелог господара, у стопама копита вранчевих воњ зноја мушког и женског, миомирис парења, слаткасти шмек суза, ми­рис уздаха и оштри задах чежње. Соколар сјаха, сјаха и Дадара, његова сенка. Удара соколар на Сабориште, удара и Дадара. Кроз павитине, шушкар, преко врзина /, граби хитроноги деран. Задихан је Дадара, зној му оквасио кошуљу по леђима и испод пазуха, гранчице шибљика му пљуште по носу, али не испушта из вида оног вижљавог скакавца што се вере уз стрмине, стрчава низ узбрдице, вијуга између букава, скакуће с камена на камен, проклети каскин. Закоштао се Дадара, не може да поднесе да га неки голужђравац надтрчи, не би посустао Дадара да је пред њим утва златокрила, пре би крепао или допустио да му ножурде попуцају, да му пена на чељуст избије. Неће Дадара клонути за какву букву као усопљени крмак и онде хрипати, бе­спомоћно гледајући како кроз ђавољи предео Саборишта шипчи она соколарска напаст.

III

Отежао си, Дадара, појели те ратови, исцедиле те жен­ске, убила те влага и мокра коначишта на ледини, месина коју си пожђерао, ракичина коју си полокао, излежавање по хладовини, то те је сјебало те сад тежак и гломазан грмиш за момчићем, мрзиш га што му ништа није тешко, него трчи, из обести све ногом у дупе ударајући, док ти, слотија, за њим стењеш, зубима шфцргућеш, уједаш се за губицу, псујеш и кунеш. Оно што је за њега игра за тебе је казна.

Што ниси седео, Дадара, под тремом у хладу, пио рујно вино, јео јаловицу, штипао за гуз неку неку дебелу и масни дупљару? Шта ти је требало да њушкаш? Шта се тебе тичу туђи мириси. Ниси ти тај јелен коме је кошутица окренула стражњицу, дигла репић и послала позив. Што тебе бесови спопадају? Што ти оштриш рогове?

IV

И шта сам видео?!

Шта је ловачка Дадарина носина нањушила? Мирис Печења. Господе Боже, мирис печења. Зар сам морао да се сатирем гањајући оног дечака само зато да бих на страшном месту, Саборишту, видео гозбу рашчињених калуђера, да бих раширених ноздрва удисао мирис прасећег печења.

Доротеј пијан јаше пијаног Димитрија и пијани Матија лежи на земљи, смеје се као луд, у једној му руци чокањчић с ракијом (ваљда с ракијом, од воде сигурно не би био пијан) а у другој печена прасећа плећка.   (197–199).

Пренијели смо цијели макродискурс претпретпосљедњег (седамнаестог)  Дадариног обраћања у роману, е да бисмо показали међуоднос и интерференцију типова говора, у  вјероватно најсложенијем  и најинтригантнијим   од свих микро и макородискурсних оглашавања било ког лика-приповједача у роману.  Макродискурни Дадарин исказ подијелили смо према доминантном типу говора у четири римским бројевима одојене цјелине (микродискурса).  Прва (почетна) цјелина представља  монолошки Дадарин говор оставерен у „ја“ форми (што потврђује  готово сваки глагол у предикату, који је,  мимо прве реченице,  употријебљен  у форми првог лица презента: скочим, оседлам, сјурим…). Трећа цјелина дата је у „ти“ форми  слободног  неуправног  говора. У питању је солиловијумски слободни неуправни говор, Дадарино обраћање пријекорно самом себи, обраћање које представља доживљени унутрашњи говор у коме се одлискава прије свега  психолошко стање Дадарино. Слободни неуправни говор у цијелом микродискурсу  лако се може трансформисати у прави управни монолошки говор, уз  претварање    вокативног облика солилоквијумског „саговорника“ у апозицију  субјекатској замјеници “ ја“,  као нпр.:   Отежао си, Дадара, [← отежао сам ја, Дадара ],      појели те [← ме]     ратови, исцедиле те [← ме]     женске….;  Што тебе [← мене]      бесови спопадају? Што ти [← ја]      оштриш [← оштрим]      рогове?  Завршна, четврта цјелина, изузимајући  другу реченицу (односно исказ),  исприповиједана је  слободним управним монолошким  Дадариним говором, којим се осликава Дарадино виђење „гозбе рашчињених калуђера“. У другом параграфу овог макродискурса дат је опис понашања  пијаних Доротеја и Матије, док је први параграф   макродискурса монолошког управног говора, изузимајући другу реченицу,  дат  у „ја“ форми, што се види по предикатима  у облику  првог лица једнине  (видио сам,  морао сам да се сатирем, видео бих, удисао бих). Друга реченица дата је у  „он“ форми слободног неуправног говора, са  субјекатском метонимијском перифразом  „ловачка Дарадина носина“. Та реченица   је  својеврсна исказна текстуална апозиција уводној упитној реченици у „ја“ форми: И шта сам видео?! Шта је ловачка Дадарина носина нањушила? [← Шта сам ја нањушио?] Почетне реченице завршног микродискурса Дадариног оглашавања, прва остварена у „ја“ форми слободног управног говора, друга у „он“ форми слободног неуправног говора – на најбољи начин показују  смјењивање и преплитање  слободног управног монолошког говора  и слободног неуправног говора  у сва три анализирана микродискурса  Дарариног  оглашавања.

Остаје, међутим, отворено питање ком типу говора припада друга тропараграфска цјелина  остварена у оквиру овог Дадариног оглашавања. Сва та тропараграфска цјелина исприповиједана је у „он“ форми.  За идентификација приповједача требало би да је, као и у осталим изговор(е)ним исказима, битна чињеница којим је ликом тај изговорни дискурс именован. То је овдје Дадара.  Дадари се може приписати изговарање датог дискурса само ако је он реализован у „он“ форми слободног неуправног говора. А слободни неуправни говор у Доротеју се, како смо већ видјели, увијек користи за изражавање унутрашњег доживљеног говора, чији је садржај везан  по правилу за остварено стање самог говорника. У овом диоскурсу, не рaди се о изражавању емотивног стања говорника, него о актуелним догађањима,  симултаним са времену говорења, чему је најексплицитнији показатељ употреба презентатива ево чак три пута у дискурсу. Упoтреба презентатива ево подразумијева „ја“ субјеката као посматрача, док глагол у трећем лицу подразумијева фокусирање предмета описа. Зато употреба презентатива   ево  због свог  проксималног  значења (значењем „оно што је близу говорника“) најексплицитније показује да није у питању слободни неуправни говор (јер би се  тада презентатив морао „усагласити“  са трећим лицем глагола у предикату, тј.   презентатив би морао бити ено, а не ево: ено га) тако да дати искази не припадају Дадари.  Осим презентатива који  искључује слободни неуправни говор, а самим тим и Дадару као приповједача, Дадару као приповједача искључују и дескриптивни дијелови макродискурса несвојствени слободном неуправном говору  (нпр.: Обнавља се Дадара као пролеће после дугих зим­ских мећава и лапавица; Ево га где чучи држећи коња за узду. Лишће је опало са жбуња а он листа; У ноздрвама му густи смоласти, лепљиви мио­мирис, мало отужан но лепши од свих миомириса свег цвећа и свег дрвећа на земљи; Задихан је Дадара, зној му оквасио кошуљу по леђима и испод пазуха…и сл. ); и не само дескриптивни дијелови исказа, него и коментари, чак иронијски,  и процјене, што је све  својствено свезнајућем приповједачу, али не и приповједачу слободног неуправног говора  (нпр.: Па ако њему и није послан, потурице Дадара, ђандара, јајара, положара, своју весту носину….;   Закоштао се Дадара, не може да поднесе да га неки голужђравац надтрчи…;  Неће Дадара клонути за какву букву као усопљени крмак и онде хрипати…; и сл.). Уза све то, слободним неуправним говором не могу се изражавати симултани догађаји, јер говорник тим говором,  ако се он односи на догађања у времену говорења,  може представити само властити доживљај, али не истовремени  догађај другога лика. Све то недвосмислено показује да дати дискурс није исприповиједан слободним неуправним говором, па самим тим Дадара никако не може бити његов приповједач. Друкчије речено, „он“ говорник није овдје Дадара.

А ако „он“ говорник није Дадара, јер он то може бити само ако је дати дискурс исприповиједан слободним неуправним говором, а није, онда би –  будући да су у роману  сви искази или микродискурси везани за монолог лика стављеног у наслов поглавља –  логично било очекивати да дати  микродискурс у оквиру Дадариног монолошког изражавања  припада  неком  другом  лику. Али то једноставно није могуће, зато што догађаји који се у њему износе не припадају прошлости, нису ретроспективно испричани, него су симултани времену њиховог саопштавања. А само ретроспективна (евокативна) догађања у оквиру монолога једнога лика може изговарати други лик (што смо већ видјели код изражавања управног говора и дијалога ликова-ненаратора).

Ако другу приповиједачку цјелину унутар Дадариног оглашавања не можемо приписати Дадари као говорнику јер није исказана слободним неуправним говором, нити је можемо приписати билом ком другом лику, јер би тад њен садржај морао бити ретроспективан – онда остаје једна једина могућност:  да дати говор прогласимо ауторским  говором.  Постојање ауторског говора поништава тезу о имплицитном аутору Доротеја, јер се „за имплицитног аутора тешко  може рећи да израђа ишта текстуално опипљиво“ (Мацура 2018:181). Ако се ради о реализованом  говору, какав је овдје случај, сама та чињеница искључује могућност одређења аутора као имплицитног. Јер, „када неке чињенице у тексту не могу потећи ни од једног лика, као декор, објашњење значења неког поступка, сажет преглед мисли или опис безначајног догађаја који не заслужује драматизацију, интервенише подразумијевани аутор и даје дјелу концизност и занимљивост, а изнад свега и семантичку поливалентност“ (Мацура 2018:167).

Како онда именовати ауторски говор „подразумијевајућег аутора“ остварен у оквиру говора лика? Најбоље као говор неидентификованог приповједача који има статус пратилачког (свезнајућег)  аутора. У питању је дакле уклопљени пратилачки ауторски говор, у функцији интерферирајуће компоненте монолошког управног говора лика.   Ауторска приповједачка перспектива потврђује се негативним идентитетом, што ће рећи искључењем могућности приписивања говора било ком лику, исто као што се и одређење тог говора као ауторског такође потврђује негативним релационим идентитетом, јер тај говор искључује приповједачку позицију било ког лика.

Зашто се ауторски говора јавља само у  једном једином од 193 изговорна монолошка дискурса?  Прије свега зато што се у овом Дадарином оглашавању први пут јасно исказује Дадарина  опсесивна, болесна  сумња у погледу  односа Јелене и Доротеја. Зато он, кад види да Андрија „поново оде Јелени“,  не часи ни часа него скаче, седла коња и прати га, очекујући да ће га  он одвести до жељеног циља: да на дјелу ухвати Јелену и Доротеја. Зато је Дадара и врло разочаран резултатом: „Зар сам морао да се сатирем“, вели Дадара,  „гањајући оног дечака само зато да бих на страшном месту, Саборишту, видео гозбу рашчињених калуђера, да бих раширених ноздрва удисао мирис прасећег печења“ (199). То разочарање, међутим на најбољи начин одсликава Дадарину „болесну“ жељу да ухвати „на дјелу“ Јелену и Доротеја, и да тиме потврди и разријеши своје сумње. Ово је оглашавање заправо најбоља припрема за претпосљедње , које је све у функцији мотивације Дадариног чина убиства, што се посебно односи на опис доласка Црног Стефана у Дадарин сан.  А чин убиства   објелодањен је  у  посљедњем,  завршном оглашавању Дадарином, у коме он описује и коментарише, по властитој процјени,   непримјерен однос Јелене и Доротеја, што изгладе да је основни разлог  убиства. А није,  него је то Дадарина опсесивна мржња према Јелениној наклоности према Доротеју, а тиме и према самом Доротеју.  Најексплицтнија  Дадарина мотивација убиства дата је  не у том посљедњем (деветнаестом)  његовом оглашавању  о убиству, него управо у овом припремном претпретпосљедњем  (седамнаестом)  оглашавању, који за резултат има „изневјерено очекивање“. Због тога и  не треба да чуди  што се само  у ово  оглашавање укључује и ауторски говор. Није довољно да сам Дадара слободним управним и слободним неуправним говором искаже  своје стање, него је неопходно  да  неко са стране, попут свезнајућег приповједача (а то је овдје аутор),  потврди  дато стање као чињеницу која неумитно води ка убиству Јелене и Доротеја као разрјешењу. Укључени ауторски говор у хомодијегетички говор Дадарин тако на најбољи начин наговјештава неминовност убиства Јелене и Доротеја као рјешења Дадариних сумњи, и разрјешење основне тематске „дилеме“ романа: типа Јелениног и Доротејевог односа.  Аутор се  својим укљученим пратилачким говором јавља као свезнајући приповједач, он је приповједач који не даје наговјештај рјешења него својим говором управо наглашава колико је јак мотив да рјешење и не може бити друкчије од онога које ће се догодити.  Ни у  српској књижевности, а ако је судити по недостатку термина за такав тип ауторског оглашавања, ни у књижевности уопште  не сусреће се  овакав тип исказивања аутора и  ауторског говора.

Да закључимо.  Анализа језичко-стилских карактеристика Доротеја потврђује мишљење да је „Добрило Ненадић, служећи се наративном структуром коју је осмислио Фокнер, ипак створио оригинално дело, пре свега захваљујући аутентичном језичком обликовању грађе и свежини тематике“  (Обрадовић 2005: 413).

Језичка новост Доротеја не може се тражити у језичкој диференцијацији типова говора, него прије свега у романескној форми, у формалној структури самога романа, која је готово по законима наратолошке нужности предодредила суштинске  језичке-стилистичке карактеристике  цијелог  романа.  Најбитнија карактеристика  Доротеја јесте његова специфична наративна структура, коју је Добрило Ненадић преузео од Фокнера, што и јесте једина подударност између Фокнера и Ненадића.   Наиме, структурно-графички  Д. Ненадић текст Доротеја организује као  текст  драме без дидаскалија:  свако графички одвојено поглавље  носи име одговарајућег приповједача.  Насловом поглавља тако се, баш као у драмском бездидаскалијском тексту,  само  идентификује говорник, односно наратор.  У улози  наратора у Доротеју се  појављује тринаест ликова, који сви приповиједају у  првом лицу, у „ja-форми“.

Употреба „ја“ форме подразумијева управни говор као доминантан тип преношења говора, и то у форми монолога. Монолошки управни говор представља пандан ауторском „ја“ говору, с тим да  у Доротеју улогу еквивалентну  ауторском  говору имају монолошки говори чак тринаесторо ликова-приповједача. Притом је такав  монолошки „ја“ говор, иако управни, ослобођен синтаксичке форме управног говора, сведен  искључиво на форму слободног управног говора, синтаксичку форму какав и иначе има ауторски говор у било ком дјелу. Монолошки управни говор  није синтаксичко-стилистички јединствена  категорија, него се може  остваривати у различитим варијантама, какве су   на примјер:  а)  слободни управни говор у функцији ауторског говора, или  б)  солилоквијумски управни говор, или пак  в)  монолошки говор у форми реторичког питања:

Унутар монолошког управног говора као његова интегрална компонента реализује  се  неуправни говор. Неуправни говор остварује се у Доротеју у различитим синтаксичко-стилистичким формама, какве су на примјер:  прави неуправни  говор (који укључује све синтаксичко-ортографске компоненте неуправног говора), неконекторски неуправни говор (који искључује компоненту изричног везника), експресивни  неуправног говора (који подразумијева интерогативно или екскламативно маркирање обавјештајне реченице неуправног говора)  и дословни неуправни говор (који подразумијева укључење  фрагментарног цитата у конструкцију неуправног говора). Од  свих подтипова неуправног говора у Доротеју је  без сумње  наратолошки најзначајнији слободни неуправни говор,     зато што њему није конкурентан ауторски говор, јар се чини да је  ауторски говор Добрило Ненадић искључио већ тиме што је приповједачку улогу  (за)дао искључиво ликовима-приповједачима. Тако се слободни неуправни говор може јавити само у оквиру монолошког управног говора, када лик-приповједач  солилоквијумски говори о себи у другом или трећем лицу једнине или првом лицу множине.

Највећа новост  у вези са типовима преношења говора у Доротеју  јесте појава ауторског говора у оквиру монолошког управног говора лика (Дадаре).    У питању је, дакле,  уклопљени пратилачки ауторски говор, у функцији интерферирајуће компоненте монолошког управног говора  лика (Дадаре). То је ауторски говор у говору лика.    Ауторска приповједачка перспектива потврђује се негативним идентитетом, што ће рећи искључењем могућности приписивања говора било ком лику, исто као што се и одређење тог говора као ауторског потврђује негативним релационим идентитетом, јер тај говор искључује приповједачку позицију било ког лика. Кад би  само то била језичко-стилска и наратолошка новост, она би – будући да тај тип реализације ауторског говора литература не помиње – Ненадићевом Доротеју обезбјеђивала посебно мјесто међу српским романима посматраним из перспективе специфичне употребе језика.  Једном ријечју, Ненадићев Доротеј припада кругу романа који се користе књижевним нормативним језиком, али је употреба тог језика, посматрана из перспективе реализације типова туђег говора, толико специфична да се овај роман на основу стилско-језичких критеријума може сматрати  уникатним.

Извор

Dobrilo Nenadić, Dorotej / Dorotheus, Beograd: D. Nenadić, 2013.

Литература

Бахтин 2000: Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, prevela Milica Nikolić,  Beograd: Zepter Book World.

Вукићевић 2006: Драгана Вукићевић, Писмо и прича,  Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.

Јерков 1981: Aleksandar Jerkov, „Metafizika ćutanja“, Savremenik, br. 7, Beograd, 57–74.

Јовановић 2013: Aleksandar Jovanović, „Božji dar i ljudska nesavršenost: pripovedačka strategija i smisao priče“, pogovor u: Dobrilo Nenadić, Dorotej / Dorotheus, Beograd: D. Nenadić, 545–554.

Јовић 1985: Dušan Jović, Jezički sistem i poetska gramatika, Beograd: BIGZ, Priština: Јedinstvo.

Катнић-Бакаршић 2003: Marina Katnić-Bakaršić, Stilistika dramskog diskursa, Zenica: Vrijeme.

Ковачевић 2012: Милош Ковачевић, „О граматичко-стилистичком терминосистему туђег говора“, Српски језик, XVII,  Београд, 13–38.

Крагујевић 1980: Тања Крагујевић, „Доротеј или: о смислу трагалаштва“, предговор књизи: Добрило Ненадић, Доротеј,  Београд: Рад, Народна књига, БИГЗ, 5–13.

Мацура 2018: Sergej Macura, Naracija u prozi Tomasa Pinčona, Beograd: Filološki fakultet.

Обрадовић 2005: Тијана Обрадовић, „Фокнеров наративни модел у ‘Доротеју’ Добрила Ненадића“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 34/2, Београда: МСЦ, 409–414.

[1] За разлику од  српске  реалистичке прозе, која има  „врло развијену – кодификациону диференцијацију језика“, која се „манифестовала у раздвајању говора приповедача од говора ликова. Реалистички приповедачи су у својим текстовима или следили вуковски образац стилизованог (наддијалекатског) говора или говором јунака приближавали разговорном стилу“ (Вукићевић 2006:177–178).

[2] „Драмски текст није монолитан по својој структури, тако да се у њему запажа више структурних облика. Прије свега, сваки драмски текст састоји се од ауторског говора и говора ликова. Говор ликова представљен је као управни говор, и то у двије форме: у форми монолога и дијалога. Ауторски говор, пак, реализира се у форми дидаскалија, односно ауторских напомена/ремарки“ (Катнић-Бакаршић 2003: 26).

[3] „То је и једини аспект који дословно преузима од Фокнера“, па „Доротеј стога није имитаторско дело, већ роман којим су отворени нови простори српској прози“   (Обрадовић 2005: 409, 413).

[4] При навођењу примјера из романа даје  се број странице из издања чији су библиографски подаци дати у Извору на крају рада.