Милан Ружић

Језик и писмо бранимо од нас самих

27.04.2021.

Колико је добро што могу себе назвати једним од бораца за одбрану ћирилице, толико сам и тужан због чињенице да се та борба мора одвијати у мојој земљи. У питању је земља која је у брзацима историје губила многе ствари, истина, доста њих јој је та вода и вратила, али која свој језик никада и ни због чега није запостављала, јер је њен народ знао да без језика нема темеља наше куће, а без писма, нема крова који нас штити.

Дошли смо у ситуацију да свој језик и писмо бранимо од нас самих, што је ретко који народ себи дозволио, ако је икада иједан.

Прогон српске ћирилице почео је са Калајевом језичком политиком, па следећи је само показујемо како смо заостали и окупирани после читавог једног века. Некоришћењем ћирилице показујемо своју љубав према ропству.

Дошло је време мира које смо чекали толике векове и баш у годинама мира, почели смо да запостављамо свој језик и писмо који су носиоци културе и уметности, а са њима и идентитета којем су подређени. Уместо да сада заронимо у бескрајне дубине свог језика и тамо откријемо блага, за која као да само ми нисмо знали, ми се брчкамо у плићаку водећи битку са ситном рибом која нам голица стопала, а нама изгледа као да су нас опколиле ајкуле.

Стигли смо до тачке у којој се национални идентитет и ћирилица уопште не доводе у директну везу, па се ово двоје без родбине вуку по лингвистичким и историјским судовима на којима треба да докажу да су у сродству са својим народом.

Нама је потребан рат за ћирилицу, али то није рат ватреним оружјем за који вам треба обука, већ рат који се добија пуким коришћењем писма које су нам у наследство оставили толики преци, свеци и векови. Дакле, рат у ком и они који ратују само преко тастатуре могу помоћи. У питању је борба која је једноставна и индивидуална, исто колико и дисање. Неговање српског језика и његово исписивање ћирилицом је уписивање у Србе.

Немојмо дозволити да будемо први у толиким вековима који ће изгубити своју личну карту, извориште и огњиште, већ будимо први који ће зарад свог добра победити себе саме.

Наше писмо је наш благослов, али и крст који носимо. Људи тешко пристају на то да понесу свој крст на леђима, али је задивљујуће са којом лакоћом пристају да носе звоно око врата које им дарују они који немају ни писмо ни језик. Ми имамо савршено писмо, па можда због тога ми несавршени њега нисмо достојни.

Почетак овог века окачио је вагу на српски језик на којој при мерењу видимо да очигледно претеже тас на ком су политички критеријуми док се онај други, на ком су научни лингвистички критеријуми, са првим не може мерити. Ћирилица је преживела све прогоне, промене и погроме, па ће издржати и ове ревизионистичке тежње. Српски језик са својим писмом је надживео толика царства која су на њега насртала, па ће преживети и неколико полукомпетентних псеудолингвиста и квазиполитичара који са нашим језиком и писмом раде шта се њима прохте. Први заборављају да нису политичари, а други заборављају да им није дат мандат као лингвистима.

Ово разарање националног идентитета кроз затирање ћирилице, између осталих ствари, само је пуко неподударање између политичких и научних критеријума у дефинисању идентитетског статуса српског језика, па самим тим и писма. Стара комунистичка, пре можда хрватска (опет, у питању су скоро синоними), подвала у подели употребе језика на службену и јавну, потпуно је разјашњена на многим местима, а прво од тих које ми пада на памет јесте књига проф. др Милоша Ковачевића „Борба за ћирилицу и српски језик“, тако да та дилема више не постоји, али очигледно је да постоје они који ту дилему одржавају на апаратима како би спречили употребу писма старијег од свих нас, а нарочито од њихове лоше намере. Уосталом, баш у тој књизи, Ковачевић говори оно што сви треба да разумемо без икакве дилеме: „Ћирилица је српско писмо, а латиница је писмо српског језика. Као што Крлежа није српски писац, али је писац српскога језика, тако ни латиница није српско писмо него је писмо српског језика.“

На нама је да докажемо да смо достојни писма које смо наследили рођењем у Србији, тачније – српским језиком. Да поједноставим – благо нама са ћирилицом, тешко њој са нама.

У духу празника који нам се приближава, текст треба завршити само на један начин, а то је поздравом који је уједно и жеља – ћирилица васкрсе!