Зоран Шапоњић

Јесу ли Срби, хашки осуђеници, људи?

17.08.2015.

Генерал Миле Мркшић, бивши командант Војске Републике Српске Крајине умро је јуче у затвору у Лисабону у најгорим мукама. Сам, без адекватне лекарске помоћи, понижен као људско биће до самих граница до којих се људско достојанство може погазити. Његова ћерка Марија описала је ових дана у писму медијима у Србији да оца приликом последњег виђења скоро да није препознала, да је био у „јако запуштеном стању“, да није могао да једе, да је дисао на цевчицу!

Колико је српски генерал, осуђен у Хашком трибуналу на 20 година затвора, био у лисабнском казамату под адекаватном лекарском негом и пажњом, а и затвор има лекаре које обавезује ако ништа друго онда лекарска етика и заклетва коју су дали, говори и податак да је крајем јула у затворску болницу примљен за дијагнозом „астма и физичка исцрпљеност“, петнаестак дана касније дијагностикован му је „карцином плућа“, а само четири дана касније преминуо је!

На страну хашка правда! Ње смо се последњих година нагледали, наслушали, смрт генерала Мркшића, још једна у низу смрти српских притвореника и осуђеника у Хагу, покреће једно друго, за Европу и креаторе Трибунала можда неважно и сасвим споредно питање, али, питање које се мора поставити – јесу ли Срби, хашки осуђеници, људи? Да ли пресуда Хашког трибунала или само притварање значе и смртну пресуду Србима који се тамо нађу, да ли значе право на гажење темеља, корена, основа људског достојанства?

Је ли генерал Мркшић имао право на здравствену заштиту? Требало би да јесте. Је ли добио адекаватну заштиту? Очигледно није. Хоће ли неко због тога одговарати, од лекара и управе затвора у Лисабону до наредбодаваца у Хагу? Неће, у то сам сасвим сигуран.

За двадесетак дана, колико се од прве дијагнозе „астма и физичка исцрпљеност“ у затворској болници борио са карциномом у већ поодмаклох фази, генерал је само једном добио могућност да се телефоном јави породици. И тада, због тога што је тешко говорио, његови намилији нису га разумели шта прича. Срамота и од бога грехота. Али, шта брига силу у виду Хашког трибунала и за грехоту и за срамоту.

Уклапа ли се смрт генерала Мркшића у један општи, хашки, британски, амерички поглед на Србе и Србију као једине, главне, највеће кривце свега што се догађало на просторима бивше Југославије, на поглед који је летос кулминирао британском резолуцијом о Сребреници којом је Србе требало прогласити за геноцидну нацију? Мени се чини да се уклапа. И, не само да се уклапа, однос према генералу Мркшићу, понижење које је доживео и са којим је умро, иду корак даље. То понижење није само одраз крајње људске безосећајности. То понижење је страховита готово непојмљива срамота оних који би требало да деле правду.

Бог дао да грешим, али, не могу да се отмем утиску да је српски генерал намерно, и до краја, до саме смрти, до последњег даха, понижаван у затвору. И он, као и други којима је пресуда Хашког трибунала на десет, двадесет, двадесет пет година, у ствари била смртна. И, заиста, је ли то порука Србима, упућена на један страшан, мордбидан начин, да су једини и искључиви кривци трагедије 90-их година? Је ли то освета оних који и суде и туже. И, како човек да се не запита, јесу ли за Хашки трибунал, за оне који су га основали и који у њему воде главну реч, Срби, притвореници и осуђеници, људи?

Да јесу, генерал Мркшић добио би адекватну лекарску помоћ. Кад кажем адекватну, ту мислим и на лекарску помоћ на време. Имао би право на лечење, на лекаре, не би му петнаестак дана пред смрт констатовали „карцином плућа“, у тренутку када лека и помоћи више није било. Тако су га, уствари, намерно, без суда и суђења, осудили на смрт, и пресуду извршили. Без трунке срама и кајања.