Желидраг Никчевић

ЈЕДВА ДОЧЕКАЛИ…

Добри су ми ови тобоже пријатељи и савезници који пола године тобоже навијају за Русију, и чак су помало љути што специјална операција иде споро, што се руска војска необјашњиво мучи са (40-милионском, од НАТО-а до зуба наоружаном) Украјином, а први руски неуспјех на (сићушном) дијелу фронту једва дочекаше да преокрену ћурак наопако.

„Па да, од самог почетка то ништа није ни ваљало…“. Одједном фасцинирани укро-бранитељима, британским генералима и америчким спутњицима, мудрују и ужурбано по мрежи шире најподлије и најофуцаније западњачке фразе о неопростивим руским слабостима.

Све тужиоци, све стручњаци, све борци за истину и правду, а у ствари спремни да подрже само онога ко им се у датом тренутку, рецимо у ова два-три дана, у околини Харкова, учини јачим.

Па како би, и за кога, навијали у првим годинама Другог свјетског рата? Какве би тек тада руске слабости мудро констатовали, колико дуго би издржали да против непобједивог Хитлера буду на руској страни?

Да их утјешим, а можда и мало забринем, цитираћу само кратку јучерашњу изјаву Александра Ходаковског, команданта батаљона „Восток“: „Украјина још није схватила, као ни остатак Запада, да је ова локална побједа почетак њиховог глобалног пораза. Без овог нашег неуспјеха, предсједник никад не би увидио оно што су годинама покушавали да од њега сакрију. Окидач је активиран – почињемо да радимо.“

Желидраг Никчевић