Милан Ружић

Једна мисао Петера Хандкеа

Спустили смо у гробове све оно што нас је чинило вишим од других народа, а ничему нисмо служили опело, нити смо места укопа обележили. Све што смо оставили живо и присутно јесу сећања на оно што смо имали.

Народ који је породио толике победе и тако силовито утицао на историју, не само околних држава, већ и много шире, данас не зна шта би са тим победама радио. Остало нам је само да се стидимо онога што су били наши преци, а што ми данас бирамо да нећемо бити. Нигде није нестала ни храброст, ни памет, ни умеће. Нестала је жеља. Отишла је са оним што је народ везивало за државу. Наше победе су се претвориле у поразе тако што одбијамо да прослављамо своје успехе, јер сметају онима који их немају. И сада, када дође датум када ваља славити неку победу, ми је обележавамо тако стидљиво као да смо поражени. Не славимо победоносну историју, али славимо поражавајућу савременост.

Пречи нам је Ајфон од Кајмакчалана, лаптоп од дедовине, ауто од манастира, друштвене мреже од друштва, еколошки активизам од природе којом нам је земља окићена, тетоваже су битније од здравог ваздуха, хвалисање од чињења, годишњи одмори од рада, накит од Косова и Метохије, пси од деце, мода од образовања, први мај од Видовдана, улица од школе.

Корен овог разнарођавања и сопствокршитељства лежи у нашој неспособности да негујемо културу. Иако смо народ који је у круну европске културе уградио огроман драги камен, данас смо дошли до тога да бисмо радо узели тај камен и мењали га за нешто мање упадљиво, јер преламањем сунца, зраци који се одбијају од тог нашег камена, заслепљују неке који немају тако добру културно-историјску позицију, али преко медија ће друге убедити да имају.

Од става таквих смо некако закључили да је култура нешто што треба да постоји само у медијима, односно као нешто што не мора нужно ни да постоји, већ само да се о њој некад нешто напише, па се на тај начин некаквим пискавим гласом узвикују разне ствари у њено име, уместо да је уздигнемо и помогнемо јој да загрми оним гласом који буди и уздиже народ и тера на велика дела, не зарадом, већ узвишеношћу и обећањем вечности. А на овај начин, само видимо медијски гроб, виртуелни или штампани помен нечега што би нам доносило живот. Каква пречица ка нестајању.

Овако наивно и кратко, у цртицама, јер ко више уопште и чита нешто што је дуже од три реченице, увидевши нашу судбину (нажалост и наум) у данашњем свету, схватамо да смо као неки велики датум из календара који одатле покушава да побегне и постане 29. фебруар – нешто ретко видљиво што заостаје за осталим датумима, и што још ређе долази, као и ми самима себи.

И не поредећи горенаведено са делима човека који ме је навео на такво размишљање, све је ово јасно блеснуло пред мојим очима кроз једну шалу Петера Хандкеа који ми је, на питање да ли себе види као битника, пре неки дан док смо кроз Андрићград ходали од Иве Андрића ка Мехмед-паши и Макарију Соколовићу, одговорио: „Не. Ја сам усамљени краљ који хода ка сливнику.“

И заиста, док је великан и нобеловац са осмехом прилазио и сагињао се ка сливнику, могао бих се заклети да сам на његовом лицу угледао Србију.

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.