Милош Ковић
Један разговор на гробљу манастира Светог Пајсија у Аризони
На гробљу манастира Светог Пајсија у Аризони, у земљи Апача, испод њихове свете планине Грејем, пустињски песак прекрива хумке неколико Срба. Монахиње нам говоре о њиховим судбинама. Има и оних који су преживели усташке покоље. У манастирској цркви Успења Пресвете Богородице показале су нам честице моштију Светих Пребиловачких Новомученика.
„Можете ли да нам објасните ко су биле усташе?” – безазлено ме упита једна монахиња. Са нама је било и неколико америчких посетилаца. Одакле да почнем, шта да кажем, а да не саблазним сестринство и све те добре људе… Јер, прича о усташким покољима превише је гнусна, а међу нама је владала свечана, поклоничка атмосфера. Како да им објасним да су деца са својим мајкама и бакама клана и касапљена, жива спаљивана, жива бацана у крашке јаме, да су рађене још горе и ужасније ствари и све то уз ћутеће одобравање папе Пија XII и Римокатоличке цркве? Осим тога, њихова земља, САД, после рата је те усташе спасавала и она их је у наше дане вратила у Хрватску, Босну и Херцеговину како би, уз америчку помоћ, завршили започети посао. Њихови потомци данас славе своје победе и „Олује”, уверени да су оне доказ да су све време, баш као и 1941, као оруђе моћне западне цивилизације, били „на правој страни историје” .
Да бих им некако приближио те ужасе, хтедох да причу о усташама започнем подсећањем на покољ над Апачима који се одиграо баш ту, са друге стране планине Грејем, крај Логора Грант, 30. априла 1871. године. Видех по изразима њихових лица да им је и то била потпуна непознаница.
Данас мислим да сам погрешио јер сам, не желећи да им превише досађујем, нити да их подучавам о њиховој историји, одустао од приче о том догађају. Нека она бар овде буде испричана. Араваипе, огранак ратоборног племена Апача, одрекли су се борбе и положили своје оружје у Логору Грант, фебруара 1871. године. Покорили су се вољи колонизатора, настанили се неколико километара од Логора, изградили куће и посејали кукуруз. Тамошњим војницима доносили су сено за коње, да би од зарађеног новца куповали све што им је било потребно за њихово село. Радили су и на њиховим имањима. Експеримент је изгледао потпуно успешно. А онда су грађани Тусона искористили два сукоба са припадницима другог, непокореног племена, да би 30. априла 1871. побили све Араваипе. Као у Пребиловцима, мушкарци су били одсутни, па су убице опколиле село и навалиле на жене и децу. Када су војници из Логора Грант стигли, било је прекасно. Сахранили су око стотину тела, међу којима су били само један старац и један младић – све остало била су деца и жене. Сви су пронађени голи и готово сви су били скалпирани. Већина је била изрешетана мецима и довршавана разбијањем глава камењем и кундацима. Било је силованих жена и деце откинутих удова. Накнадно је утврђено да је тада убијено и искасапљено 136 деце и жена, и 8 мушкараца.
Међу 140 убица, белих Американаца било је свега 6, Мексиканаца је било 42, док су 92 били Папаго Индијанци, које су још Шпанци покрстили у римокатоличку веру. Они су 29 преживеле, заробљене деце одвели у Мексико и продали у робље.
Поручник Ројал Вајтмен, командант Логора Грант, који је поглавици Араваипа Ескиминсину дао своју реч, успео је да убице из Тусона изведе на суд. Сви су ослобођени кривице. Вајтменова војничка каријера била је уништена – три пута је морао на преки суд, да би, пошто је годинама остао без унапређења, напустио војску.
Испричао сам им, потом, о усташама, Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима и Старом Броду. Муцао сам и био неубедљив. Рекох им да ми ни данас не умемо да се суочимо са том најстрашнијом траумом своје историје. Можда и зато што смо зликовце сматрали својом браћом; има Срба који и данас тако осећају и мисле.
Неки Срби верују да ће умањивањем броја својих убијених сународника стећи наклоност колонизатора. Поигравање бројем жртава, међутим, није везано само за геноцид почињен над Србима. Тако је то са свим „мање вредним”, колонизованим народима, чију историју пишу колонизатори. Процене укупног броја староседелаца на америчком континенту у тренутку искрцавања Шпанаца крећу се од 8 до 100 милиона. Од тог броја, наравно, зависи процена размера геноцида коме су их потом подвргли Шпанци и потом Британци. Дејвид Станард ипак процењује да је убијено око 100 милиона људи.
Сутрадан, 8. фебруара 2023, Никола, Стефан и ја попесмо се на свету планину Апача. Име Грејем наденули су јој колонизатори; Апачи је зову Dził Nchaa Sí’an. Како смо се приближавали њеном снежном врху, високом преко 3.200 метара надморске висине, на сунчаном небу згушњавали су се облаци. На једној падини угледасмо рудник – као да је некакав зли, пагански бог одгризао део планине. Оскрнављене шуме, воде и брежуљци… Апачи из резервата Сан Карлос рекли су нам да се ту ископава бакар, али да ће много веће невоље почети када њихову свету Равницу Храстова буде сасвим уништила једна веома моћна, приватнa, мултинационална рударскa компанијa. Потражих на интернету њено име. Зове се – Рио Тинто.
