Зоран Шапоњић

Ја у овакву Европу нећу, нити ме занима!

25.06.2015.

Мађарска ће на 124 километра границе за Србијом хитно, најбрже што може, подићи зид да спречи улазак миграната на територију ЕУ, јављају на вестима. Не јављају да ли ће у зид пустити струју, да спржи свакога ко му приђе. Можда хоће! Јер, ваља одбранити европске вредности и стандарде.

– Шта ће Србија предузети тим поводом – пита ме јуче син док смо заједно гледали вести.

– Ништа! Ништа – каже му, а срамота ме пред дететом.

Ништа, гледаће како се охола и бахата Европа ограђује и како из далека, са висине, безобразна и безобзирна гледа туђу муку.

Јесмо ли на то навикли од Европе? Јесмо, кажем детету.

Гледао сам ономад оне мученике, мигранте на Славији, у Немањиној, на некој њиховој бесциљној маршрути од Жељезничке станице у Београду до Славије и назад… И, нисам у њима видео зло! Нисам видео претњу. Видео сам босоногу и унезверну децу, жене са чијих се лица чита ужас, глад, неизвесност… Видео сам их и дрхтао од неког јада који ме је обузео!

Грех на моју душу ако у њима нисам препознао оно што види Европа! Грех на моју душу ако у њима нисам препознао претњу по мене, по моју породицу, вредности на којима васпитавам моју децу.

Био сам са мигрантима прошле године, дружио се читав један дуги дан у Сјеници, у прихватном центру. И видео у њима много добрих људи. Људи који имају снове као што их имам и ја. Да живе боље, да деце обезбеде будућност… И, шта је ту лоше Европо? Ваља ли тим људима помоћи или пред њима подићи зид и у њега пустити струју?

Ја ово из душе, заиста. Не видим у мигрантима оно што виде Европа и ЕУ па ме, ево, убијте одмах. Можда и зато што су ме горе, у брдима где сам одрастао, учили да у људим видим добро, па сад грешим…

Поразила ме је јуче и једна слика из Србије. Слика миграната како, промрзли, гладни, мокри до голе коже стоје под дрветом, негде у Прешеву и Бујановцу док пљушти киша! Зато ме је убрзо, људски, обрадовала и најава министра Вулина да ће у Прешеву или Бујановцу за три дана бити отворен центар за прихват избеглица. Месте где ће им Србија понудити бар кров над главом и векну хлеба. Да покажемо свету да милост није изашла из нас.

А што се Европе и зидова тиче, сад ево, и на овом месту кажем – ја у такву Европу нећу, нити ме занима! Јер, осим евра, осим стандарда, осим охолости и бахатости, дубоко верујем, постоји и нешто што се зове душа, нешто што је људскост, људска доброта по чему се разликујемо од животиња.

У Бога се надам да и моја деца исто мисле, да су ме добро разумели кад сам им говорио да није важно је ли човек црн или бео, је ли богат или сиромашан, је ли православне или исламске вере, него да је важно је ли човек или није.

Давно ми је једном, док сам био млад, један стари рабаџија, горе у Јабланици рекао – „дијете, шта год у животу чинио, сети се да ти једног дана ваља мријети…“ Трудим се да те речи не заборавим, јер, заиста, ваља нам једном дана мрети…