Милан Ружић

Ја, Србин, гоља у опанцима…

19.02.2019.

Кажу да сам своју земљу продао! Кажу да сам своје свеце издао! Кажу да сам своју заставу попљувао! Кажу да сам своје претке раскопао! Кажу да сам убијао оне који су мене убијали!

Говорили су да нисам оно што сам, а онда су говорили да сам оно што нисам, а на крају су ме прогласили оним што никада нисам био и на чији помен сам се крстио! Говорили су да немам своје, да сам све отео! Говорили су да ми је туђе увек било милије и да сам га пушком отимао, ја који пушку презирем онолико колико и они мене, а можда и више! Говорили су да сам ја, зрно песка на бескрајној плажи света, претња по тај исти свет! Говорили су да ће уместо мене решити проблеме које нисам ни имао, нити сам се на њих жалио, па су оно чега није било решили бомбама!

Рекли су неки да немам разлога да се плашим оних који долазе са поклонима, а они су ми највише муке задали! Рекли су да морам прихватити демократију, па ми уз њу увалише нова страдања и затирање самог себе! Рекли су да ме туку како бих био бољи, да ми ране рашивају како би што пре зарасле, да ми шамар ударају како би ме будног пробудили, да ми земљу отимају како би је уместо мене чували, да ми отац није отац, да ми мајка није мајка, да су моји преци кољачи, а моја деца оцеубице, да ће политика моју земљу измирити, да ће моји митови од мене направити задртог укољицу. Рекли су да ћутање говори много више од речи, да трпљење има бољи резултат од супротстављања, да су моји хероји терористи, моји ослободиоци поробљивачи, моји ланци слобода, моји извори пустиње. Рекли су да је моје небо њихово, да је моја историја туђа, да је моја култура преписана, да је мој Бог измишљен, да је моја слава примитивизам, да је моја срамота мој понос, да су моје књиге туђи тоалет папири, а њихова словна олакшања за мене класици. Рекли су да сам све ратове ја започео, да сам све мирове ја прекинуо, да сам из сваког оружја ја пуцао, да сам све бомбе ја бацао, да сам све људе лично убио, да сам на сваком суду ја осуђен, да сам у свакој чорби ја мирођија, да је сво моје учење јерес, а да је све оно што не знам у ствари оно што је једино важно! Рекли су да су моја слова шиљата и опасна, да су моје њиве најплодније, па их због тога не заслужујем, да су великани мога народа светске пантљичаре и вршиоци геноцида, да су моје цркве касарне, да су моји мостови кочеви и стрелишта, да су моје границе безобразлук, да су моје Косово и Метохија туђи!

Причали су да ја од света кријем оно што немам, да су сви моји ножеви наоштрени и чекају нечији врат, да су моји ровови ископани и спремни, да су моје реке губилишта, да су моје планине скровишта злочинаца, да су моје школе војни кампови, да су моје муке у ствари радост, да је мој неуспех у ствари успех, да су животи моје деце ништа према животима њихове, да су моји споменици сећања на људе који нису ни постојали, да су моји векови украдени, да је мој крст копље којим убијам остале народе, да је моје знање заблуда, да је мој народ највећи кривац и једини оптужени за све што се догодило на овом свету!

Убеђивали су ме да се предам, да се деце одрекнем, да им земљу предам, да пред њима крст поломим, да се Бога одрекнем, да кућу спалим, да језик затравим, да заклоним сунце над својом земљом, да изворе своје затрујем, њиве своје затрем, да гледају како нестајем храњен њиховим лажима које изговарају док глођу моју земљу и комадају колевку!

Мене, Србина – гољу у опанцима, сиромашног ратара, ратног хероја, оца своје деце и сина свог Оца, Светосавца и човекољупца. Мене, најмањи зупчаник у машини историје без ког су умислили да она може да ради! Мене, простодушног и само за свој народ опасног! Мене, којег од дима тамјана и барута и не видите ако се са мном не сударите! Мене, лаковерног и поводљивог, будућих пријатеља унапред распродатих за цркавицу и браће спремне да ножеве тупе о леђа својих сродника због бедне власти над осталим мученицима! Мене, који сам једино крив што дозвољавам себи да живим онако како ви остали умирете!