Слободан Антонић
Извршитељи као слика ЕУ
Слободан Антонић
Извршитељи су као и ЕУ – уведени су због „европских вредности“ и зарад „увођења реда“, а ко год је имао несрећу да дође у додир с њима искусио је колико је у питању отуђена институција, један од паразита на плећима грађана.
Ово знам из личног искуства. Ево моје приче. Имао сам број код МТС и уз рачун је, почетком 2022, почео да ми стиже неки доплатак од 700 динара. Пошто је у пословницама МТС увек била гужва, нисам могао да чекам за рекламацију, па сам платио. Тако један, па други месец… Пошто сам видео да ми тај доплатак и даље стиже, стао сам у ред пред МТС шалтер. Службеник ми је објаснио да сам активирао VAS Standard компаније NTH MEDIA DOO из Београда. Нисам имао појма о чему је реч, а овај љубазни младић је тада узео мој телефон и деактивирао ову апликацију.
Пошто сам му рекао да ову услугу нисам тражио, да никакав уговор са компанијом NTH MEDIA DOO нисам потписао, да нисам онлајн попунио никакав образац, да је могуће да је моја седмогодишња ћерка нешто притиснула, или сам можда то чак и ја нехотично урадио, али да из тога не може да произађе никаква месечна обавеза наплаћивања преко телефонског рачуна и да сматрам да ме МТС, као мој оператер, није довољно заштитио и не штити – он ме је упутио да напишем жалбу. То сам и урадио.
Жалбу је МТС одбио – што ме није изненадило – али пошто је у решењу писало да могу даље да се жалим „Регулаторној агенцији за електронске комуникације и поштанске услуге“ одлучио сам да то и урадим. Износ јесте био мали, но повредило ме је то што сам се осетио незаштићен као купац. У жалби РАТЕЛУ описао сам случај и додао да
„не желим да платим услугу која ми је на превару – преко `кратког броја 5558`, на начин на који уопште нисам свестан, нити га се сећам – наметнута. Сматрам да је таква пракса пословања апсолутно неприхватљива и превара купца, и тражим да ми се отпише дуг за услугу коју нити сам тражио, нити сам је користио. Таквом праксом (…) компаније намећу финансијске обавезе корисницима, које они уопште нису свесни – тржиште се претвара у Дивљи запад, и РАТЕЛ би морао да реагује“.
Како нисам хтео да платим тај додатак, иако сам уредно плаћао све трошкове својих разговора, МТС ми је најпре искључио, а онда и укинуо број. Није стизао никакав одговор од Ратела – нити сам га икада добио – па сам на крају одлучио да напустим МТС. Исплатио сам шта им дугујем и тиме завршио с тим оператером.
Али авај, то није био крај. После пар месеци од МТС ми је стигао додатни рачун на 14.000, јер сам раскинуо уговор пре рока. Никакав уговор нисам раскинуо, они су ми због проклетог месечног доплатка од 700 динара укинули број – нису ме заштитили као корисника, иако сам уредно плаћао претплату они су ме искључили, не желим више да користим њихове услуге, шта сад више хоће од мене?
Баш претерују, помислио сам и одлучио да игноришем тај рачун. Тако је прошло три године и ја сам цео случај већ и заборавио. Кад, пролетос, три године после тога, стиже коверта од извршитеља Предрага Филијовића. Треба да платим 14.000 за МТС, 10.000 награду њему и камату, иначе ће доћи да ми попише ствари.
Ауу… Од играчке плачка. Од мог инаћења за 700 динара – извршитељ. Шта ћу, прогутам кнедлу и уплатим 24.000 извршитељу на рачун. Пошто није писало колика је тачно камата, то нисам платио.
Али, после два месеца од извршитеља добијем решење да треба да му платим још 5.000 (то је ваљда та камата, шта ли), и да ће ми то одбити од плате. У том тренутку примао сам половину плате у износу од 12.000 (јер је Министарство просвете због блокаде обуставило уплату факултетима). Тако сам, пошто ми је одбијено ових 5.000, примио свега 7.000 динара на рачун. Како невоља само пронађе најнезгоднији тренутак!
Но, онда ми је, почетком јула, од извршитеља стигао „Закључак“ у коме је писало да је „извршни дужник измирио новчано потраживање у целости“. Хвала Богу да се и то завршило, рекох, то ми је поука да се не правим паметан и не истерујем своје бубице…
Али не лези враже, четири месеца касније стиже ми ново писмо од извршитеља где ме он обавештава да му дугујем још 9.500 динара! Како сад то? Послао сам одмах мејл извршитељу са скенираном уплатницом и његовим закључком да је „извршни дужник измирио новчано потраживање у целости“. Али, Филијовић је био неумољив и кратак – он није дужан да ми даје никаква образложења – у решењу лепо пише да му дугујем још 9.500 и то је то.
Помишљао сам да се опет жалим, јер је у решењу писало: „Ставом 4 члана 34 ЗИО прописано је да накнада трошкова поступка може да се захтева у року од 8 (осам) дана од дана окончања извршног поступка“. А од оног „закључка“ у коме је писало да је „извршни дужник измирио новчано потраживање у целости“ прошло је четири месеца.
Међутим, у решењу је такође стајало: „Против овог Решења може се изјавити приговор Првом основном суду у Београду 8 дана од дана пријема Решења, а преко овог јавног извршитеља“.
Дакле, могу да се жалим на Филијовића, али преко Филијовића!
Не знам ни како би та жалба требало да изгледа, морао бих да ангажујем адвоката да ми је напише, знам да је адвокатска тарифа за писање жалбе 24.000 (200 евра), ако будем ишао на суд ко зна колики ће да буду трошкови и колико ћу све тек морати да платим ако изгубим…
И тако сам опет стиснуо зубе и уплатио на извршитељев рачун још 9.500.
Уз дуг МТС од 14.000, платио сам дакле укупно 24.000 за извршитеља.
Но, оно што је најгоре, уопште не могу да будем сигуран да ми за четири месеца опет неће доћи ново решење од извршитеља да му дугујем још 9.000, уз правни лек да ако хоћу могу да се жалим суду – али преко њега. И тако, још ко зна колико…
Заправо, из овог искуства схватио сам: извршитељи су институција која је буквално држава у држави. Обичан човек је против њих немоћан, препуштен на милост и немилост. То је институција која сама себи одређује плату и сама наплаћује, како хоће и колико хоће.
На страну то што смо као потрошачи жалосно незаштићени, и што агенција задужена да брани наше интересе није нашла за сходно ни да одговори на жалбу везану за једну врсту преваре на тржишту. Ми смо поврх тога, као потрошачи и грађани, дати на вољу институцији пренетој из ЕУ „како би се увео ред на тржишту“ и „да би банке могле да дају стамбене кредите грађанима“, а с њима је, заправо, цео систем само до краја импрегниран непрозирношћу и самовољом.
Поредак је постао још више нагнут против интереса обичних људи, наштимован тако да ради у корист читавог једног картела – од дигиталних ловаца у мутном, преко интернет оператера и банака, до агенција за ово и оно и извршитеља – што су као паразитска мицелија запосели ово друштво.
Они су баш као и ЕУ – слаткоречива прича за коју се испоставља да је превара. И све што обичан човек на то може да каже јесте само: далеко им лепа кућа, само да им видимо леђа.
