Мухарем Баздуљ

Из 1992. у 1944.

Пун је свет разних фанатика, свега има у божијој башти, па тако и оних који знају све, и још мало више, о такмичењу за „Песму Евровизије”.

muahrem bazduljИ ми, међутим, које та тема не занима превише нисмо прексиноћ могли да се не сетимо како ово није први пут да на „Евровизији” побеђује песма с годином у наслову.

Ове године је, знамо, победила Украјина, односно њена представница Џамала, с песмом „1944”, док је 1990. победила Италија, односно њен представник Тото Котуњо, с песмом „Инсиеме: 1992”.

Такмичење је ове године одржано у Стокхолму, у Шведској, а пре двадесет и шест година у Загребу, у Југославији. Све се у тих четврт века у Европи променило више од „Песме Евровизије”. Видљиво је то и из симболике победничких песама.

Котуњова је гледала у будућност, макар и блиску, макар и само две године унапред. Та несрећна 1992. за њега је означавала годину у којој дотадашња Европска заједница прераста у Европску унију, што је нешто чвршће и компактније, нешто ближе јединственој држави.

Испоставило се ипак да ће та 1992. година донети коначни распад земљи у којој је Котуњо доживео свој највећи међународни успех.

Године 2016. је очито незамисливо да неко на „Песми Евровизије” наступи с нумером која би се звала „2018”. Гледање у будућност постало је субверзивно и песимистично. Као да нема никога ко би веровао да ће за две године бити боље.

Преостаје повратак у прошлост, па тако Џамала у својој песми евоцира 1944. годину, када је Стаљин започео депортацију кримских Татара у Сибир. Није спорна трагична судбина кримских Татара, али практично да нема европског народа коме 1944. година није једна од трагичнијих у историји.

Али, није ту толико важна 1944. Уосталом, и сама Џамала је након победе изјавила да је то заправо песма о 2014. године и анексији Крима од стране Русије.

Испаде тако да 1944. није заправо 1944. него је 2014, што ће рећи да негативац није заправо Стаљин, него је Путин. Неко би можда рекао: као што је Меша Селимовић роман о савременој догми сместио у прошлост да би избегао директнију политичку контроверзу, тако је и Џамала своју савремену политичку песму морала да измести у историју.

Испало би онда да је на „Песми Евровизије” кетман заменио кемп. И није да је та теза посве бесмислена. Организатори „Песме Евровизије” очито се труде да избегну најдиректнију могућу политизацију што онда оставља простор за овакве „интервенције”.

И мада не треба приписивати претерану политичку тежину једном фестивалу лаких нота, симболичке тенденције су очигледне. Пре двадесет шест година доминантна емоција у Европи била је нада, а данас је то страх. Спаривањем страха и наде, лако ћемо се присетити Надежде Мандељштам.

Данашњем Европљанину, међутим, о стаљинизму више говори песмуљак украјинске певачице неголи мемоари удовице Осипа Мандељштама. Овај има озбиљну фалинку. Био је ипак руски песник.

Политика