Милан Ружић

Интелектуалац као метеоролог

22.04.2022.

Прошли су избори у Србији и нико од дежурних коментатора и људи који имају простор у медијима није погодио скоро ништа. Тако се одвија и ова специјална војна интервенција у Украјини, а портири нашег медијског неба, они који увек дежурају на улазу у телевизију чекајући да нешто кажу, имали су на хиљаде теорија од којих би ретко која могла бити сматрана у потпуности тачном.

Од јутрос се рвем са том мишљу да сви ми, имали јачи или тиши глас у медијима, а увек себи дозвољавамо да нешто кажемо о стварима за које нас нико ништа није ни питао, можда обмањујемо народ који нас сматра далеко проницљивијим од обичног човека.                  Шта ако ти људи који читају наше текстове бескрајно верују у оно што кажемо? Шта ако сматрају да наше речи имају неку далеко већу тежину од њихове? И на крају, шта ако ми као људи који пишемо колумне, не будемо у праву? Да ли смо онда завели народ који нам верује? Да ли смо обманули своју државу, а самим тим и порекли интелигенцију, компетенцију и поверење које нам се, ако је закључити по броју читалаца, великодушно пружа и по аутоматизму нам се приписује?

Човек који чита и верује нам, на нашу констатацију да неће бити рата, реагује тако што се осећа смирено и безбрижније него у тренуцима пре читања наше процене (ово ми је много читалаца признало). Људи читајући колумне заборављају да су неки од нас писци, други песници, трећи историчари књижевности, четврти социолози, пети новинари, итд. Дакле, не можемо ми сви знати све о свему.

И сам пратим многе национално опредељене интелектуалце упијајући сваку реч, али у последње време далеко више ценим оне који говоре суштину од оних који дају процене.

Није иста ствар када неко од људи чије мишљење уважавамо пред нас истреса гомилу информација, па нека су и чињенице, а у циљу правдања своје прогнозе, желећи да нешто погоди и буде у праву, и она када неко дође у емисију или напише текст дајући нам решење. Дакле, наш циљ би пре требало да буде нуђење решења или барем објашњење из ког се може доћи до решења, него прогнозирање ком смо сви склони.

Управо та жеља да неко буде у праву, уместо да буде неко ко каналише компликоване геополитичке, уметничке или било које друге процесе тако да се они лакше објасне, да се боље улију у свест народа, довела нас је до појефтињења свачијег мишљења.

Стога, не мора свако ко има неку врсту јавне речи у Србији да испадне паметан, јер је под тим оптерећењем у опасности да са пута склизне у провалију егоманије, али мора, због будућности свог народа и одговорности коју би требало према истом да осећа, да буде користан. Нашем народу, осим некој минималној скупини, ни за шта не користи сазнање о калибрима, врсти тенкова, хеликоптера, ракета и софистицираности руског, украјинског или нечијег трећег наоружања, али нам користи борба за истину и прича о томе колико је свет загазио у фашизам и русофобију и на који начин то утиче на наш народ и културу, једном речју, на опстанак. Тим војним, или технолошким, било којим, детаљима треба да се баве људи који су за то стручни, а не професионални нагађачи.

Свакако, ово није апел, критика нити упутство како треба или не треба писати и говорити, већ текст, пре молба, некога ко сматра да није било периода када је неко ко јавно мисли својом главом више био у обавези да се бави суштином уместо прогнозама.

Интелектуалац је статус који се некада добијао тако што дело тог човека буде рецепт за решавање или ублажавање невоља народа ком припада, а данас је ово титула којом се, неретко самостално, овенчају они који се највише пута појаве на телевизији, а чије се дело, или оно што он тиме назива, најчешће своди на мешавину вести, кафанских прича и тежње да испадне паметнији и медијски присутнији од онога ко му се не допада и од кога нема неке посебне користи.

Да се разумемо, ако метеоролог погреши са прогнозом, па покиснете, хоћете ли веровати истом том метеорологу? Ја нећу.