Милан Ружић

IN MEMORIAM – КУЛТУРА

10.08.2023.

Милан Ружић

Напустио нас је необични сликар обичних ствари и мајстор фантастичне обичности – Ратко Лалић. У неким нормалнијим земљама, чвршће укорењеним у сопствену културу, ових неколико дана, медији би требало да буду претрпани сликама Ратка Лалића, његовим сасушеним и орошеним цвећем, прашњавим путевима који се губе у зараслим ливадама, пејсажа које је својим сликама чинио далеко узвишенијим него што су они били у природи, међутим, нико није пренео ни вест о његовом одласку.

Да један од његових великих пријатеља, Емир Кустурица, није нашао за сходно да се јавно опрости са сликаром, ниједан медиј не би ни знао да је он преминуо.

Овако поразан однос према сопственој култури сигурно не гаји ни једна једина држава на свету. Наши медији се баве стварима које директно утичу на нестајање овог народа, или најблаже речено, на његову идиотизацију.

Колико смо само пута били сведоци наратива да се аутотјуновани идиоти, изроди из брака најгорих избора турбо-фолк и реп музике, са четири разреда основне школе у медијима величају као људи који су и без образовања успели да се „снађу”, па смо уз тај текст добијали слике и снимке њихових вила, јахти и аутомобила. И никада нам није сметало то што медији нападају, рецимо, СПЦ због возног парка, а величају горепоменуте приказе које имају свако по један возни парк. Са друге стране, на екранима, посредством телевизије назване по једној од боја којима се прецртава породица, гледамо облајхану водитељку коју нам свакодневно представљају као вуковца. Нажалост, не схватамо подвалу у виду блајхане водитељке, а подвала се састоји у томе да нам поруче да су вуковци и образовани људи у ствари идиоти који се срамоте за новац, док су они прави идиоти, нешколовани позивачи на разврат, у ствари права ствар и да их треба, преко националне фреквенције, постављати на пиједестале.

И на шта се онда своди живот уметника у Србији? Своди се на бесконачну рововску клановску борбу за одликовања која не значе ништа ван тих кругова, за бедна средства рођене државе и ЕУ, за стипендије у иностранству, за колумну у праћеним медијима и улогу домаћина који ће отворити манифестацију посвећену прасетини, јагњетини, пиву или већ нечему што нема смисла.

Цео живот српски уметник посвети најпатриотскијем могућем чину – стварању дела које ће оставити у наследство рођеном народу и за које се потајно нада да ће надрасти и њега и народ, па ће то дело можда постати једна од дефинишућих тачки српског идентитета. И сваки српски уметник који тек почиње, а многи то раде целог живота, све што чине – чине искључиво о свом трошку и на сопствену штету не би ли нешто приложили на олтар српске културе.

И како им се та држава у чије име делају одужи? Тако што их у дневницима и никад читаним рубрикама постави на зачеље, пре временске прогнозе и Лотоа, тамо где изнад стоји велики наслов „In memoriam”. Наше вести из културе свеле су се само на то који је уметник кад преминуо, уз максимално скраћени приказ његових домета.

Зашто се онда чудимо пуцњавама у школама, насиљу на трибинама и ван њих, изваљивању табле посвећене јасеновачким великомученицима, свеопштем незнању и јурњави за новцем, огуљеним фасадама, зараслим трговима, дворанама које прокишњавају, изнајмљивању позоришта бизнисменима, снимању спотова са лаком порнографијом у порушеним црквама, рекламама огромног формата навученим преко развалина осталих од бомбардовања…

Све је то резултат занемаривања културе и уметности, јер како ће ико да научи ишта или да трага за лепотом ако га нико није учио шта је лепота и шта је то што треба баштинити.

Обуците сви своја свечана одела, ућутите на минут и дајте да одржимо ту комеморацију српској култури, уместо што је мрцваримо и одржавамо на апаратима већ деценијама.

Дајте да се решимо тог „баласта”, па да сви заједно пљујемо, подригујемо, шмрчемо, опијамо се, спопадамо малолетнице, тетовирамо чела, прдимо, ричемо, уђемо у ријалити, варамо супруге, повраћамо, тучемо се, крадемо, уградимо силиконе, понижавамо слабије од себе, престанемо да читамо, дивљамо по сплавовима, мрзимо, оговарамо, разваљујемо, палимо, отимамо, уваљујемо, ждеремо, претимо, провоцирамо, почупамо све кочнице, истерамо човека из себе, постанемо рефлекс који хода, скандал-мајстори и неопеване будале.

Шта ће нама култура која нас је уписала у народе, а у времену у ком нам говоре да сви треба да будемо грађани света и родно флуидни. Сахранимо културу, занемаримо своје нестајање, па Швабу, родној осетљивости и промени пола раширимо руке… Или ноге…