Зоран Шапоњић

Има ли правде за Србина на Косову?

10.08.2015.

У кратким летњим ноћима око Илиндана, кад дуго не могу да заспим, сањам барикаде. Седимо на Јагњеници, или тамо преко, на Зупчу, и гледамо сунце како залази у крваву заставу… Испод, из Ибра, куља помрчина, црна и лепљива, доле, од села Чабра, вијају путем праменови магле, врани ко најцрње вранило, сукљају у небеса, заклањају сунце, мрак пада по нама… Седимо на Зупчу, или тамо преко, на Јагњеници, кукамо из гласа, пуштам крик из грла док из црне магле на нас насрћу врани гавранови, нем сам, и ја као и они мученици око мене… Гута нас она магла, залази сунце у крваву заставу, нестаје… Далеко, тамо од Дренице, чују је јауци… Крикнуо бих до неба али сам нем…

Исти сан сањам ноћима… Прогоне ме у мрачној постељи лица људи са Зупча и са Јагњенице… Дане и ноћи преседели смо на барикадама… Они ми причали о својим њивама и ливадама о деци и слободи, о сновима и Србији, ја записивао, памтио, заборављао, прећуткивао, објављивао по новинама, људи читали и плакали…. И, ништа…

Прошао сам скоро преко Зупча и Јагњенице. Нема више српских барикада. На Јагњеници, онде где је стајао жути ФАП и иза њега Колашинци, гајећи у себи наду да ће их тај камион заштити од тенкова и борних кола, од косовских закона и приштинске правде, да ће њиме одбранити своје њиве и ливаде, да, док је тог камиона, неће бити границе између њихових кућа и Србије, нема више жутог ФАП-а. Уместо њега тврђава, истао као швапски бункер из 1941. године, иза наоружани војници, тенкови и борна кола… Да никад више на том месту не буде српска барикада.

Тамо даље, иза Зубиног Потока и Вељег Брега, ка Рибарићима – граница коју зову „административни прелаз“. На граници цариници и гранични полицајци и рампа, и треба пасош или лична карта ако хоћеш на Косово, и да пријавиш имаш ли шта за царину…

Дан је био кад сам прешао Зупче и Јагњеницу, а на мене из мрака насртали црни гавранови… И лица оних са којима сам данима и недељама седео на барикади, и слушао их како сањају Србију, да су били, да јесу и да ће бити Србија, и да ће им онај жути камион на Јагњеници помоћи да тај сан досањају…

Био сам и у Зубином Потоку. Ћуте поносни Колашинци и ослушкују вести из Београда и Брисела… Шкрипе зубима… Ни реч да процеде кроз зубе…

Доле у Митровици, у затвору труне Оливер Ивановић. 500 и кусур дана.

У кратким ноћима око Илиндана, кад дуго не могу да заспим, сањам гробље на Јарињу, опкољено бодиљикавом жицом… Бауљам по гробљу док одоздо, из Ибра, куља помрчина… Сањам, проламају се гробови, празни, из њих излећу црни гавранови. До неба бих крикнуо али сам нем… Џаба, не чује се мој крик… Боли ме тужно српско Косово.

Лутао сам скоро Митровицом. Нови светски поредак у пуном сјају на Косову и Метохији. Доле на југу, преко моста, америчке заставе и слике Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја и дреничких кољача,оних што су се сликали са одсеченим српским главама. Слави Косово, слави свет, слави Европа своје нове хероје. На овој страни, труне у затвору Оливер Ивановић.

Годинама га познајем, и знам, руку бих у ватру, да није учинио оно што му стављају на терет. Знам га у душу, знам да не би због оног детета што му само расте без њега, ако не због чега другог… Знам да не би због свог образа и имена… Знам, али шта вреди што знам. Шта вреди што су у суду саслушали 40 и кусур сведока и што ни један ни реч није рекао на Оливера… За њега закон не важи. Заиста, има ли закона за Србе на Косову?

Нови светски поредак на Косову. Не види се од мрака, од вране магле која куља на све стране, али се у тмуши наслућује…

Оливер данима гладује у ћелији! Ћути Србија. Страх је ухватио шта ће рећи емисари ако ко помене Оливера. А Оливер сам у ћелији митровачког затвора. Гладује… Хоће ли ко дићи глас из Србије? Неће! Наљутиће се емисари европски, они што нам продају маглу. Кога брига што је Оливер ухапшен не зато што је крив, него да буде пример свим Србима на Косову шта их чека ако се јаве. Ћути Србија а требало би да дигне глас, ако ни због чега другог, онда, Бога ради, хришћански је стати на страну оног који страда правде ради.

У кратким летњим ноћима око Илиндана, кад дуго не могу да заспим, сањам разорено српско гробље у јужној Митровици… Попала магла по гробљу, црна ко најцрње вранило, траже старци гробове својих предака, саплићу се о поломљене споменике, упадају у отворене раке, куља вранило… На разореним споменицима што леже по трњаку около, очи покојника… Ја тражим гроб последње Српкиње из Митровице чије кости још чаме у разореном гробљу, нема га… Крикнуо бих до небеса, али не могу, немам гласа… Не чујем се но до оног трњака а камоли до небеса…

Ој Косово пусто…