Милан Ружић

Има ко грешнима судити, не морате увек ви, Американци!

30.01.2017.

Слушам пре неки дан Саманту Пауер и њену изјаву о томе како греше сви на Балкану који истичу своју религију и ослањају се на Путина, па размишљам да се она можда погрешно не потписује. После ове изјаве, она комотно може бити Суманута Пауер.

Мислим да госпођа Пауер, овом изјавом није циљала Балкан, већ само Србију ако се узме у обзир то што је рекла. Наводна новинарка која је стигла да буде све што се може бити на власти, а зависна од моћи, што јој и само презиме говори, нашла је за право да поручује ко шта на Балкану треба да ради.

Не знам, госпођо Пауер, зашто сте у своју изјаву уденули оно „и“. Да нема тог „и“, можда би се та изјава односила и на друге. Овако, једини који на Балкану истичу своју религију, а ако мене питате – недовољно, и воле Путина јесу Срби. Шта то вама или било коме смета то што ми волимо своју религију? То што ви верујете у бомбе, уместо у Бога, показује само да свако од нас Бога различито схвата.

Не могу сви волети Америку и америчке председнике. Ви сте по Балкану довољно година вршљали да бисте знали шта је истина, а шта не. Мене интересује да ли је бар некада себи признате када сте сами са собом?

Рекли сте много пута и то да је ово што Русија ради у Сирији чисто варварство. А шта је било оно што је Америка радила Србији 1999. године? Шта је било то, госпођо Пауер? Је ли то био тај хуманитарни рад и милосрђе на свом врхунцу? Јесу ли Срби убијани због Срба? Наша деца су убијана због њих самих и за њихово добро? Јесте ли ви свесни шта изговарате? Не можете имати двоструке аршине! Не смете! Бар немојте у ово доба кад сви могу да сазнају шта год желе за минут!

Говорите у име државе која свакога сата негде изручи око 70 бомби! Откуд вама право да некога саветујете? Ево, ја ћу први поверовати да сте се поправили, јер на Додика нисте бацали бомбе. Дакле, можда се нешто људско ушуњало и у вашу државу од доласка новог вође.

Рецимо да хоћемо да вас послушамо. Сад нам реците шта да радимо ако не истичемо ко смо? Смемо ли истицати ко нисмо? Како је могуће да тој далекој Америци смета крст? Реците нам кога да подржавамо, коме и чему да се молимо, како да живимо, шта да једемо, како да се називамо, како да нам буде боље, чему да се надамо, кога да волимо, како да васпитавамо своју децу, шта да радимо, чији живот да живимо, за кога да ратујемо, како да не сметамо, колико да се смањимо, у шта да се претворимо? Реците нам и колико од тих 70 бомби на сат треба Србија да ухвати у паду да би била боља?

Ви ћете да нам говорите како ћемо да се опредељујемо и у шта да верујемо. Ви којима само из уста испадају речи бриге, из главе просипате пред нас некакве савете и пружате нам руке да нам помогнете, али тај загрљај је увек био пун трња, а речи вршне скривене злобе.

Боли вас што вас не слушамо, тишти вас што још увек верујемо у Бога, убија вас што се део Срба окренуо Русији (што никада није ни требало престати), прогања вас то што смо почели да мислимо ван холивудских филмова.

Ако се одрекнемо Бога и ако се одрекнемо Русије, па још их све заметнемо не показујући никоме шта смо и ко смо, шта ћемо онда бити, госпођо Пауер?

Ви сте толико забринути за стање на Балкану да верујем да не можете да спавате. Размилите! Можда не можете да спавате, јер вас прогања врисак свих оних Срба којима је ваша земља помогла, тако што им је испоручивала хуманитарну помоћ у виду бомби. Ако мучени народ хушка тако што истиче да је православне вере и да подржава своју православну браћу и ако то неки од вас сматрају грешком, пустите нас да грешимо. Има ко грешнима судити. Не морате ви Американци увек имитирати и Суд и Судију.