Милош Ковић
Игре са споменицима
Предлог градоначелника Београда Александра Шапића да се генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу подигне споменик на Теразијама и да се посмртни остаци Јосипа Броза Тита изместе са Дедиња, изазвао је бурне реакције на различитим странама. Најгласнији отпор пружили су Шапићеви коалициони партнери из Социјалистичке партије Србије. Све се претворило у оперетску свађу унутар структура на власти.
„Четници“ и „партизани“ који данас воде Србију – Шапићева Српска напредна странка с једне и Социјалистичка партија Србије са друге стране –заједно су, наиме, одустали од одбране државне територије и суверенитета на Косову и Метохији. Пошто су постепено, корак по корак укинули тамошње српске институције, они су препустили Србе на милост и немилост геноцидног режима Албина Куртија и његових НАТО заштитника. У исто време, ови „четници“ и „партизани“ предали су право на копање јадарита у Јадру страној, приватној рударској компанији Рио Тинто, која иза себе има дугу историју уништавања целих екосистема. У таквим условима, кога заиста занима расправа између Александра Шапића и Ивице Дачића о Дражи и Титу? Док се држава распарчава и распродаје, отварање оваквих питања не сведочи само о равнодушности према страдању сународника, него и о свесној намери да се пажња јавности одвуче са много важнијих тема – отимања Косова, Метохије, Јадра и распарчавања Србије.
Па ипак, овде је реч о једном од суштинских питања српског идентитета. Грчевита одбрана Тита од Шапићеве иницијативе у српским медијима, и „режимским“ и „опозиционим“, открила је непостојање основних историјских знања и моралних путоказа у великом делу наше јавности.
Гледано из перспективе векова у којима је српска историја била одређена трима основним, носећим идејама – завет, ослобођење, уједињење – Титова победа представљала је судбоносни, катаклизматични пораз Срба. Његов обрачун са Српском православном црквом, носиоцем идеје Светосавског и Косовског завета, донео је прекид кључног духовног континуитета који ни турска, ни млетачка, ни аустријска, ни нацистичка окупација нису могле да пониште. Идеја ослобођења угушена је у Титовој диктатури, убијањима и пљачки – на интернет страници Министарства правде Републике Србије налазе се имена 59.554 убијених од септембра 1944. до коначног учвршћивања Титовог режима. Коначно, после уједињења српског народа 1918-1941. године, макар и у саставу југословенске државе, Тито је Србе распарчао на пет федералних јединица, да би саму Србију изделио на три дела. У исто време, ујединио је Хрвате и Словенце. Уставом из 1974. федеративне јединице коначно су претворене у државе, а југословенска федерација је конфедерализована.
Све што је Тито учинио са Србима имало је пуну подршку земаља НАТО пакта. Међу њима посебно истакнуту улогу имала је Велика Британија, која је прва напустила Дражу, да би Тита довела на власт. Титова Југославија имала је јасно дефинисану улогу у Хладном рату. Незванична чланица НАТО пакта, заснована на превласти „прозападних“ Хрвата и Словенаца над „проруским“ Србима, она је била замена за Аустро-Угарску, као брана руском продору на Балкан. У исто време, била је „тројански коњ“ унутар комунистичког блока. Само њено постојање представљало је позив Чесима, Мађарима, Пољацима, Бугарима и осталима да се и они одупру Совјетима. И у Покрету несврстаних, Титова Југославија слабила је совјетски утицај у дојучерашњим колонијама НАТО држава и отварала врата америчкој финансијској и културној, „мекој моћи“.
Сцена за разбијање Југославије и крваво распарчавање Срба била је постављена. Када је Слободан Милошевић покушао да Србе ослободи подређеног положаја и да сачува (преуређену) Југославију, наишао је на непријатељство не само до тада привилегованих југословенских народа, него и НАТО држава. Антисрпски културни расизам нису исповедали само Тито, Крлежа, Бакарић, Крајачић, Туђман него и НАТО Запад, вековима навикнут да у Србима види „коњоводце руских козака“, како је то сликовито описао Милорад Екмечић. Њима од 1945. до данас горљиво служе, баш као некада Османлијама, лажне српске елите. Због тога нам српске телевизије неуморно приказују „Отписане“, „Сутјеску“ и „Неретву“, док пажљиво бирају саговорнике, који нас уверавају да је Тито био наш херојски вођа, док би Дража био „квислинг“.
Србији је детитоизација судбински потребна. Један од начина да се до ње дође јесте и подизање споменика Дражи Михаиловићу. И четници и партизани имају своје тамне и светле стране; свуда је било издајника и јунака. Али, Тито ни по једном суштинском мерилу не може да издржи поређење са Дражом.
Подела Срба на четнике и партизане, фашисте и антифашисте, итд, итд, још један је производ титовске, НАТО пропаганде, који за циљ има сакривање главне теме Другог светског рата – геноцида почињеног над Србима у Независној држави Хрватској и у Великој Албанији (на Косову и Метохији) од 1941. до 1945. године. Српска деца нису убијана у Јасеновцу, Јадовну, Гаравицама, Пребиловцима, Дракулићу, Старом Броду, по знаним и незнаним стратиштима, зато што су припадала равногорском или партизанском покрету. Овај геноцид започет је на Дрини 1914, да би у Крајини и на Косову и Метохији потрајао до данас. У Маутхаузену у Аустрији налазе се два концентрациона логора из два светска рата. У првом је умрло и убијено око 8.000 Срба; у другом око 12.000 Југословена, међу којима су Срби чинили убедљиву већину (ту је био заточен велики број равногораца). То је тема коју треба освестити и историја са којом се ваља суочити. Споменик које нам је данас најпотребнији, можда и на Теразијама, јесте онај посвећен Србима страдалим у Геноциду, од 1914. до данашњег дана.
