Зоран Шапоњић

И Залазје и Загони вапе за истином…

05.07.2016.

Дан данас, као да је јуче било, сећам се реченице коју је у Поточарима, 11. јула 2005. изговорио Педи Ешдаун, тадашњи високи представник у Босни и Херцеговини. Сећам се зато што ме је заболела до самих костију. До сржи…

„Злочин почињен у Сребреници, почињен је име Србије“, изговорио је тог дана лицемерни Енглез, праћен повицима одобравања више десетина хиљада окупљених у Поточарима. „Зло још спава у овим брдима“, изговорио је тог дана у Поточарима други дипломата, гледајући преко наочара и папира са написаном говором, овамо, преко Дрине, ка Србији.

Чекао сам следећег дана, на Петровдан, 2005. године, Педија Ешдауна на гробљу у Залазју да дође и каже окупљеним Србима, у чије је име 12. јула 1992. године у Залазју побијено и масакрирано 39 мештана, деветорица живи запаљени у кући у центру села, близу гробља. Оечкивао сам, али, Педи тог дана а ни касније није дошао у Залазје.

Очекивао сам, пошто тако несумњиво зна да је „злочин у Сребреници почињен у име Србије“, да високи представник дође и каже у чије је име почињен злочин на Залазју? И на Залазју, и у Кравици, и у Загонима, у околним српским селима… A, 150 их је низ Дрину, од 1992. до 1995. попаљено и сравњено са земљом.

Одговор на то питање није стигао ни до дан данас, ни од г. Ешдауна ни од других високих представника у БиХ, који су годинама затим, као мантру, понављали ту исту реченицу, сваке године, 11. јула у Поточарима. „Злочин у Сребреници почињен је име Србије!“

Данас је 5. јул 2016. године. Равно 24 године од злочина у селима Загони и Крњићи у којима је побијено 38 Срба, уствари, сви које су муслиманске снаге тог дана затекле у ова два села. Чисто сумњам да ће садашњи високи представник у БиХ доћи данас у Загоне или у Крњиће да рођацима и потомцима побијених каже у чије су име они побијени. Високи представник ће, ни у то не сумњам, бити у понедељак у Поточарима да он, или неко од западних амбасадора још једном понови да је „злочин у Сребреници почињен у име Србије“, и да покажу прстом, овамо, преко, ка Србији.

Наравно, не спорим право високим преставницима и западним амбасадорима да из године у годину у Поточарима понављају да је „злочин у Сребреници почињен у име Србије“, они су дипломате, знају где и шта када треба да кажу. Не спорим ни право београдским интелектуалцима, професорима и политичарима да „знају“ да је у Сребреници почињен „геноцид“ и ко га је починио. Не спорим им ни право да та своја „сазнања“, увек уочи комеморације у Поточарима из године у годину редовно понављају.

Упркос свему томе, оно питање са почетка остаје и даље – у чије је име побијено 3.267 Срба низ Дрину и попаљено 150 српских села? Ко их је побио, ко је у међувремену за то одговарао, ко је то наредио, и опет, у чије име? Одговоре на ова питања дугују и једни и други.

И, знам да тај одговор никад неће стићи. Српске жртве око Дрине и низ Дрину не виде се од магле која се сваке године подигне око Сребренице и 11. јула, а, није ни модерно причати о српским жртвама. Много је популарније 11. јула у Поточарима са западним амбасадорима причати о „српском геноциду“ и „српским злочинцима“. То је прича коју сви знају па се лако понавља и памти. Српска гробља и српска стратишта су далеко, разбацана по селима около, по ћувицима и брдима, тешко до њих и пешке доћи, ко да се цима и цепа ципеле да иде на Залазје да види рушевине оне куће у којој су деветорица Срба живи попаљени, а и тако није популарно о њима причати. А, и да се прича, мало ће који западни медиј ту причу објавити. А приче из Загона, из Залазја и Кравице, о крвавом Божићу, сем тога и не уклапају се у стереотипе давно успостављене.

Из амбасадорске лимузине српско гробље на Залазју, на оном седлу, уосталом и не види се, па је и амбасадорска савест потпуно мирна. Уз то, на гробљу на Залазју су два споменика, један српским жртвама 1992, други српским жртвама 1941, не зна се на ком је више имена, па би амбасадор или виско представник то тешко схватили…

Али, има ту један мали проблем. Жртве траже истину, и једне, али и ове друге. Иако невидиљиви од магле од Сребренице, стоје и српски гробови по ћувицима, по Залазју и Загонима, стоје отворени и вапе за истином и правдом.

Заиста, ко нас Србе оволике, и у чије име поби? И, да ли нас уопше поби, или смо то умислили?

Ако не ми, рећи ће неко, некад.