Зоран Шапоњић

Хоће ли нам ишта што нам је свето оставити?

14.09.2015.

Прошао сам јуче ујутру добро познатим стазама завичаја. Пустим стазама мог завичаја. Горе, преко Друмова и Крстате оморике, Раскрсница, до под Врхове, па назад поред Јаџића вратница и преко Борја…

И, нисам на том путу срео никога. Пуста, болна тишина парала ми је уши док сам иза Манате, тамо крај Робине воде, седео сам и гледао како на лаганом јутарњем поветарцу трепери јасиков лист.

А около пуста лепота. Да сам могао, и да то тако може, остао бих, продужио тај тренутак за навек. Да гледам како се зрак сунца весело игра у капи росе на врху жуте травке која се и сама, од времена и умора, од минуле летње жеге савила ка црној мајци земљици. И да пратим праменове магле, како се извлаче одоздо од језера, провлаче између букава и играју се са сунцем, а шума, сва шерана од јесењих боја…

Не кријем, гледао сам ту лепоту, задрхтао као јасиков лист, и, после и отплакао. Стисло ме нешто у прсима, кренуле сузе саме, и, нисам могао да издржим.

Не знам, можда није требало, можда не би требало ово ни да пишем, можда ми је срце са годинама омекшало, можда ме она лепота повукла, не знам…

Седео сам на пустој стази мог завичаја и плакао.

Надао сам се јуче ујутро да ћу горе на Друмовима срести барем мог старог пријатеља, старину Драга Мандића, да седнемо код торова, да се испричамо ко људи… Немаде га… Ко зна како је и са здрављем, знам да је пролетос, по први пут за својих седамдесет и кусур година завршио у болници, после ми се жалио да није навикао.

А, био ми је потребан тај сусрет јуче ујутру. Да сретнем некога на пустим стазама завичаја, да ме неко разговори, да ми истера тугу из срца. Можда и да ме Драго подсети, као што увек кад се сретнемо на Друмовима о томе проговоримо, да не заборавим, да добро утувим, како је све ово пролазно, како је од самог живота важнија душа, како њу не треба изгубити, како не треба похлепи и гордости допустити да завладају срцем…

Сам, дрхтао сам јуче крај Робине воде као јасиков лист.

Заћутале стазе мог завичаја. Утишале се. Замукле. Ћути Србија коју волим и која је закопана дубоко у мом срцу. Она дивна, лепа, поштена Србија. Она Србија у којој још има милости у људима и мириса у цвећу. Не чује се, нити ко на њу обраћа пажњу.

А и да хоће да се чује, како би од оне друге Србије? Од оне која вришти на нас иза сваког ћошка, која рафално пуца са сваког киоска и са сваког екрана. Од Србије у којој нам децу уче похлепи и разврату, од Србије у којој се венчају по „фармама“ и „паровима“, од Србије у којој је „велики брат“ замена за нашег јединог и живог Бога.

Од Србије у којој по тим „фармама“ или „паровима“ праве целодневна весеља, оргије и баханалије, ругају се онима који намичу динар да ујутру купе векну хлеба и свеску и оловку деци кад крену у школу.

Од Србије у којој нам ништа свето неће оставити а да не оскрнаве, да не извргну руглу.

Ћути моја лепа, добра Србија, не чује се од ове друге којој је једини бог евро, динар или долар свеједно, у којој због цента или промила профита секу људима главе, унесрећују читаве породице, мисле да Онај који све види и који све зна, то не види.

Од Србије оних у чије душе доброта одавно није завирила а који се сами надају добру.

Мислио сам јуче ујутро, док сам сам седео крај Робине воде о мом, одавно покојном ђеду Рајку. Он је давно некад долазио овде, у неку од ових дубодолина, далеко од света, и ту сам, остајао сатима, свирао је своју фрулу и уживао у лепоти. Као да је предосетио да ће доћи ова времена. Ова, у којима ће згазити лепоту и доброту, у којима ће владати похлепни.