Милан Ружић

Хандкеова награда као мотив за нагрду

17.10.2019.

Сведоци смо како једна награда може да се претвори у нагрду ако се додели правом човеку у времену у којем се живи од лажи и лажних ствари. Сведочити истину Нобеловом наградом да је Петер Хандке један од највећих живих, а већи и од многих мртвих, писаца, један је од највећих удара на лаж коју негује савремени свет.

Сасвим сигурно Хандке заслужује Нобелову награду још одавно и сви знамо због чега је није добијао, да сад поново не ласкамо себи. Ова награда прошле године није додељена због секс скандала у Шведској академији, па је некако логично ове године извадити ситуацију тако што ће награду доделити неком правом писцу. Сматрам да је ово један од разлога, али и сасвим сигурно некаква нова поларизација односа у свету на пољу политике под коју, нажалост, потпада и уметност.

Како је објављена вест да је Хандке добио награду, која по мом мишљењу касни сигурно две деценије, тако је кренула паљба дежурних олајавача Србије и Хандкеовог политичког, емотивног или каквог год става који га везује за Србију.

Пошто је прави писац добио награду, прво су се огласили лажни политичари измишљених држава, па је тако једно велико ништа које носи име Вљора Читаку, „амбасадор Приштине у Сједињеним Америчким Државама“ ангажовала свој компјутер или телефон до усијања и преко Твитера, како медији преносе, остављала поруке разним медијима о „скандалозној одлуци Шведске академије“. Срећом, нико није реаговао на „скандалозну одлуку“, јер како реаговати када вам реакцију тражи скандалозна политичка личност.

Након „амбасадорке“, друштва и појединци из Босне и Херцеговине су решили да узму ствар у своје руке, тачније да је одузму из Хандкеових, па је Жељко Комшић рекао да је додела награде Хандкеу „за сваку осуду“ и да ће „наредне седмице писати Шведској академији и Комитету“ протестно писмо. Наравно, оваква хајка није могла проћи без „Мајки Сребренице“ које су тражиле да се Хандкеу одузме награда, па је председница удружења Мунира Субашић изјавила: „Човек који је бранио балканске крвнике не може добити ту награду.“ Било би корисније по саму ову организацију да се мање политички ангажује, јер се може стећи утисак да је њима политика важнија од оплакивања и истине коју пропагирају, а ако је истина права, онда нема потребе за политичким ангажманом. Наравно, заискрила је и осуда Шефика Џаферовића међу оноликима, али се није претворила у пламен.

Следећи у низу „оштећених“ наградом јесте Амерички ПЕН центар који тврди да је Хандке свој глас користио за „подривање историјске истине“. Чудна ми чуда, бивши председник овог удружења које се очигледно претворило у друштво неговалаца лажне историје, јесте и најгласнији међу свим гласовима против Хандкеа – Салман Ружди.

У питању је англоиндијски писац који је некад англо, а некад индијски, у зависности од тога шта је потребније да се добије Нобелова награда. Међутим, није му пошло за руком, па је изгледа постао нервозан. Да невоља буде већа, Руждију је измакла и „Букерова награда“. Ружди је у листу „Гардијан“ изјавио да је Хандке кандидат за „међународну бу**** године“ због, како је рекао „низа острашћених оправдања за ’геноцидни режим Слободана Милошевића’“. Ваљало би подсетити на саосећајност Руждија према жртвама геноцида. Он је подржао Гинтера Граса када је 2006. године добио Нобелову награду и када је Грас јавно признао да је као млад био члан злогласне нацистичке СС јединице. Ружди је тада рекао: „Грас је читав живот провео критикујући идеје које је подржао као младић, и то је само по себи храбро. Он је мој пријатељ, и то ће и остати.“

Ова сјајна група отпадника од културе и здравог разума, а најновијих чланова, рекло би се, историјског ревизионизма и затирања уметности, није успела у својој намери. Није њима важан Хандке колико су они злонамерни. Сви они би и Андрићу одузели Нобелову награду да могу.

Заборавих на Славоја Жижека који је рекао да је „Хандке 2014. године позивао да се укине Нобелова награда, јер је то ’лажна канонизација литературе’“ и да је Хандке тада био у праву. Додао је, чудно, опет за „Гардијан“: „Ово је Шведска данас: онај који правда ратне злочине добија Нобелову награду, а земља учествује у атентату на лик истинског хероја нашег времена Џулијана Асанжа. Наша реакција требало би да буде не награда за Хандкеа, већ Асанжу Нобелова награда за мир.“ Ово је исцвркутао Славој из Љубљане користећи се Асанжом да удари свет по емоцији.

Покушао је заједно са Руждијем Жижек да буде још један жижак у Нобеловој награди Петера Хандкеа, али му није успело. Очекивао бих од „интелектуалца“ да зна да су награду за мир добили Ахтисари и Обама, ако ће већ да говори о „лажној канонизацији“. Подсетио бих и Руждија да Милошевић није ни за шта осуђен, па би ваљало ревидирати те спискове „дежурних интелектуалаца“, као што и они ревидирају и релативизују историју.

Петер Хандке је овогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност и сви они који га критикују могу само да му завиде док стоји на врху планине Сент Виктоар (негде и Свети Виктор) и маше им, јер је ова његова победа скоро па света ствар у овом свету несветих. И нека извуку из овога поуке или ову Хандкеову књигу са украсних полица са књигама испред којих се сликају.

Одузети Хандкеу Нобелову награду значило би дати првенство некултури над културом, скандалу над уметношћу и ревизији над историјом, а ови који сад лају на Нобелову награду, нека се ње одрекну ако икада добију исту.