Милан Ружић

Хандке у Србији – од хвале до зле намере!

На заласку претходне године у којој смо таворили у својим домовима стрепећи за здравље људи око себе, одржана је онлајн промоција зборника радова „Хандке у Србији“. Некако је цела та промоција зборника, барем за мене, пала у други план пред политичарењем појединих учесника. Наиме, Петер Хандке, нобеловац, човек који нас је и у добу изолације и пандемије обрадовао великим делом „Други мач“, уз то и награђеним „Великом наградом Иво Андрић“, и бодрио и другим својим делима, одједном је постао поново неко ко је за Србе довољно важан (као да за свет није), али је његово политичко опредељење још једном постало предмет дискусије, и то дискусије људи који су позвани да говоре о зборнику, а не о политичком опредељењу некога ко је доказана величина светске књижевности.

Елем, како то код нас Срба обично иде, Хандке је, наравно, прво хваљен, тачније његова књижевност, да би се после на њега сручила гомила замерки. Што би поједини рекли: „Добар је он, само не ваља.“

Један универзитетски професор, срећна му новопридошла година, истакао је да Хандке није исти сада као што је то био у претходним деценијама и додао је да је овај писац увек био контроверзан. Није баш очекивано да један универзитетски професор, колико год добар или лош био, анализирајући рад неког писца даје приоритет његовој политичкој оријентацији, уколико она није пресудна у контексту пишчевог стваралаштва, што у Хандкеовом случају сигурно није тако.

Петер Хандке је огромни извор језика и ронилац у дубинама најтананијих људских осећања, живи зид стрепњи, који сваком својом књигом себи ампутира део душе. Његово писање као да није остављање трага на папиру, већ лутање жилета по отвореној рани којој никада не дозвољава да зарасте. Његова моћ да свакодневицу претвори у ремек-дело и најспореднијим стварима да смисао стављајући их у први план, није само велика књижевна вештина, већ и показатељ да је у питању веома осетљива људска душа којој политички интерес сасвим сигурно није изнад уметничког. Чак не ни интерес, већ пуко опредељење, и то симболично. У питању је писац ког може да повреди лептир, а камоли идеолошки топ усмерен у њега.

Хандкеово присуство на сахрани Слободана Милошевића окарактерисано је као „свињарија“ и „идиотизам“. Нешто се не сећам да је ико тако окарактерисао нечије присуство на сахрани Јосипа Броза који је далеко мрачнија фигура српске историје од Милошевића. Не треба заборавити ни то да је Петер Хандке, који је одувек био наклоњен истини, или барем трагању за њом, изјавио да је отишао на ту сахрану из разлога што је њему Југославија нешто значила (мајка му је пореклом из Словеније), па је он Милошевићеву смрт видео као смрт Југославије.

Један од учесника, можда опет ненаведени професор, изјавио је како он нема разумно образложење за присуство Хандкеа на Милошевићевој сахрани. Ово је одједном током разговора постала озбиљна тема која је „бацала сенку“ на Хандкеово дело, али пре свега на његову личност. Међутим, Хандкеово дело се не може умањити било чијим речима, а понајмање онима које су засноване на супротстављености идеолошких стремљења књижевног критичара (какав сулуд параметар) и писца који је тема разговора. Још мање се треба постављати у улогу некога ко ће објаснити да ли је и зашто је неко присуствовао или није присуствовао нечијој сахрани, јер би то онда било равно оном таблоидном самоубилачком тексту Александра Апостолвског о сахрани Добрице Ерића.

Дакле, када би књижевни критичари били склонији анализи језика, лајтмотива, биографских елемената који су утицали на основу нечијег књижевног израза, него пописивању људи на нечијој сахрани и улози неке бабе која анализира ко је дошао и како је спремљена сахрана, можда би књижевна критика у Србији постојала.

Зашто неко, када говори о књижевности, Хандкеово присуство на Милошевићевој сахрани узима као највећу ману Хандкеа као писца и човека, а не осврне се, на пример, на много веће политичке грешке и врло конкретне идеолошки инспирисане активности других великих писаца (такође нобеловаца) попут Хамсунова који је своју медаљу која је саставни део Нобелове награде поклонио Јозефу Гебелсу покушавајући тако да издејствује састанак са Хитлером, до кога је касније и дошло? Биће да смо ми Срби озбиљно схватили ону западњачку мантру да је Милошевић исто што и Хитлер, чак га сматрамо и горим од Хитлера чим је већи проблем присуство на његовој сахрани, него на ручку код Хитлера. Дакле, лакше је оправдати онога ко је делио идеологију са највећим убицом свих времена због чијих недела је страдао и огроман број Срба, него некога ко је као још један разлог за долазак на Милошевићеву сахрану навео и то да је он последњи председник Југославије, државе која је учествовала у поразу Адолфа Хитлера.

Неко би рекао да је било немогуће у ову промоцију кроз причу увести Хамсуна и Хитлера, али ако је било могуће увести Милошевића и Хаг, могао се некако провући и Хамсун. Ипак је он књижевник, и то нобеловац. Али изгледа да је то промакло књижевном критичару који се пре препоручује као политички аналитичар.

Наравно, могло је да се прича о том аспекту Хандкеове биографије, али судити на основу ње и користити тако окрутне речи, у најбољем случају је зла намера.

Благу изнервираност оваквом наивношћу појединих учесника промоције, а појачану Хамсуновим поступком, ипак сам се насмејао када сам видео да се Хамсуну, кад већ неки Срби нису хтели, осветио српски језик. Наиме, отац му се звао Педер Педерсен.

Не верујем да би се, а на моју душу ако грешим, некадашњи, садашњи и будући, никада промењени, Хандке либио да као коментар на једног од учесника ове промоције искористи име Хамсуновог оца.

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.