Милан Ружић

Горе негде у брдима, скупљају се људи жељни слободе!

11.05.2022.

Човечанство је заглибило у блату злих намера оних који су од невоља свог народа успели да профитирају и што више обичан народ гура кочије тих моћника, то их више њихови точкови прскају блатом.

У таквом свету у ком је главна ствар зарада, а у последње време и пуко преживљавање вештачки изазваних вируса и ратова, неко се осмелио да утроши новац и снагу не би ли наставио са нечим што у оваквом времену није само утеха, већ и извор наде, лепоте и уметности.

Наравно, говорим о Кустендорфу. Нећу нашироко писати о једном од најбољих светских фестивала, јер сам то већ радио, већ само желим да пренесем импресије које ме опхрвају сваке године након било ког фестивала одржаног на Мећавнику.

Наиме, горе негде у брдима, под орловим гнездима, скупљају се људи жељни слободе да се напију уметности и засите наде. На том месту у тих неколико дана, неће се чути нити једна реч осуде, препирке, негодовања. Све што се слуша је одлична музика, гледају се филмови које ван тог фестивала немамо прилике да гледамо, нити их ико може изабрати за нас као што то чине селектори Кустендорфа. Човек се на том фестивалу осећа као да је стигао у рај, а ван тих ниских зидина на човечанство реже све оне невоље које виђамо и у тим филмовима, али на Кустендорфу су оне опојане лепотом и памећу, па тако смештене у филмове.

Данас када се сви враћају кући, у том селу у ком сам сазнао да ћу постати отац, у ком сам написао три и велики део четврте књиге, у које свраћам врло често призван неокаљаним и иксреним пријатељством, све остаје, барем на тренутак, пусто и чини се да је цео тај фестивал, помама за филмовима, гужва, добри људи, беспрекидни разговори, у ствари један предиван сан, скоро бајка.

Људи се пакују у аутобусе, у аутомобиле, комбије и као да одавде иду на робију. Немојте ово да вас чуди, јер не знам да ли игде у свету, у Србији сигурно не, постоји једно такво место у ком слобода дише пуним плућима, а ми је грлимо као некога драгог ко се вратио с оног света.

Након Кустендорфа, враћамо се у онај свет за који смо стварали заштитну љуштуру, а коју је тај фестивал заједно са Мећавником свукао са нас и дозволио нам да неколико дана будемо људи – рањиви, занесени лепотом, опијени разговорима које напољу гутају дисплеји смартфона и андроида, у миру са собом и другима и навикнути на раскриљеност душе коју се тамо нико не усуђује да повреди.

Можда звучи као некаква бајка или претеривање, али ако вам тако изгледа, ви онда никад нисте били на Кустендорфу. Ја јесам, много пута.

Одозго сам понео пуну главу уметности која ће ми разблаживати суровост света. Слобода је затворена на Мећавнику. Унутар тих ниских зидова једног бајковитог села, живели смо данима затворени с њом, осуђени на изопштеност од света. Како је само пријало и колико смо се поново осетили људима. Занесен сам, радо признајем!

Вечерас опет – санкције, нуклеарни рат, СЗО, литијум, нацизам, несташице…

Како ли преживљавају они који не иду на Кустендорф? Чему се радују они који не одлазе на Мећавник?