Владимир Димитријевић
ГОГОЉ ПО ХАРМСУ – ЈЕДНА САСВИМ ИЗМИШЉЕНА ПРИЧА
Николај Васиљевич Гогољ био је човек који је, литерарно више него убедљиво, умео да уочи карикатуралност света у коме је живео. Подметао је своја књижевна огледала савременицима, и говорио:“Не љути се на огледало ако ти је њушка крива“. Код њега се Нос једног алкохоличара осамостали и постане моћник који облачи бунду и иде у цркву. Акакије Акакијевич као утвара прогони сите малограђане зато што су њега, бедника, опљачкали на мосту, и узели му нови шињел, тако жуђено чекан и пажљиво кројен. Ту је и лудак који чује шта причају кучићи, и схвата да то треба пренети ближњима. А Чичиков је, како уочава Владимир Набоков, ђаволов агент друге сорте, малограђанин, који путује Русијом и купује мртве душе. Питом неки агент, самозадовољан, тапше себе по обрашчићу и каже, гледајући своје свеже обријано лице у огледалу:“Каква њушкица!“
ИМЕНА И ПРЕЗИМЕНА ХОМУНКУЛУСА Гогољевски свет препун је утвара, привида, лажних бића и хомункулуса. И имена која им даје таква су да се одмах зна о каквом је приказању реч: Хљестаков из „Ревизора“се непрестано хвали ( одатле му презиме ); Бопчински и Допчински су као близанци, подједнако безначајни малограђани; Коробочка, у „Мртвим душама“, котарица празнине…Крупни, силни, страшни и – гле, чуда – сасвим сламнати спахија се презива Собакевич, што би могло да се преведе као Џукелић. Појаве се, у тексту Николаја Васиљевича, чак и сасвим фантастична имена, каква су Сисоје Панфнутијевич или Макдоналд Карлович, за које, вели писац, нико никад није чуо. Тек да се зна у каквом смо мртводушном пејзажу. И нестану, и имена и носиоци истих… Тек да се памти да смо у привиду. ТРИ ЛИЦА, ПРИВИД БЕЗ ПИСЦА Замислите гогољевско доба, чичиковљевску земљу, пуну мртвих душа, у којој се повремено, из текста фантастичне стварности, јављају хомункулуси чудних имена – Блесислав Јајара, Дркела Јајарџић, Ђубравка Лева Лојановић… Појаве се, нешто лану, и нестану… Већ одавно их је купио глобалистички Чичиков, блистав од самозадовољства… Одакле ови хомункулуси? Из те немогуће, фантастичне земље, земље – текста, а порекло им је у малограђанштини, у добро плаћеним клишеима са империјално-утварног Запада нацртаног у атласу имагинарне планете, о чему Владимир Набоков вели:“Малограђанин је конформиста, подређује се групи, али је типичан и још по нечему: он је псеудоидеалиста, он је лажно сажаљив, лажно мудар. Превара је најближи савезник свих правих малограђана. Све оне велике речи, попут „лепоте“, „љубави“, „истине“, „природе“, и сличних, постају обичне маске и варке кад их се дочепа прави малограђанин. Малограђанин, са својом нагонском потребом да припада, да се прикључи, бори се између две жеље: да ради оно што и сви други раде, да користи ово или оно зато што то користе и милиони других; али, жарко жели и да припада некој ексклузивној групи, удружењу, клубу, редовној клијентели неког хотела или луксузног прекоокеанског брода (са капетаном у белом и свом оно дивном храном), да ужива у сазнању да председник компаније или европски гроф седи ту, поред њега. Малограђанин је често и сноб. Одушевљава се богатством и положајем – „Драга, стварно сам разговарао са војвоткињом!““ И КРЕНЕ ПРИЧА, ПО ХАРМСУ Можете тако замислити једног гогољевског полуписца у том имагинарном свету као дипломату, па гогољевског повјесничара – оцеубицу који се прави да не запажа да је туђи слугерања или гогољевску левичарку, која презире традиције свог народа, а кокетира са полукрунисаном главом са далеког монархистичког острва…Кокетира, а не постоји…Осим у неком гогољевском тексту…
Ја никог од њих не могу ни да замислим. Гогољ је можда могао. Или његов наследник, Данил Хармс.
Хармс би, рецимо, овако:
Иде Јајара и сретне Јајарџића и пита га:
„Куда си пошао?“
А овај, као из топа:“Идем да пљунем по свом народу!“
Тада ће Блесислав Дркели:“Поведи и мене!“
Он га поведе.
И они пођу.
Појави се, однекуд, и Ђубравка, позната као Лева Лојановић, и пита:“Где идете вас двојица?“
А они, као из топа:“Идемо да пљујемо по свом народу!“
И они је поведу.
И кад су стигли до свог народа, пљуну га пљувачком са укусом ракије, кокаина и никотина.
Али, као и у свакој Хармсовој причи, народа није било.
А пљувачка се том непостојећем тројцу вратила у лице.
Које нису имали, такође. НАРАВОУЧЕНИЈЕ Као у свакој Гогољевој причи, Јајара, Јајарџић и Лојановић су измишљени, а њихова имена и презимена, иако би требало да кажу ко су, сасвим су имагинарна.
Тек да нам није дана без срама, рекао би песник скакутана и кезилића, Новица Тадић.
А ти, драги читаоче, не оптужуј огледало, него, боље ти је, провери своју њушку!
ЧУО И ПРИБЕЛЕЖИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
