Бошко Козарски
ГЕНОЦИД НАД ИСТИНОМ
(Бошко Козарски)
Како то обично бива у сваком рату, прво страда истина. Лаж, као примарна муниција, у рафалима бива решетана из катодних телевизијских цеви ономад, а данас из свих доступних медија. Првоиспаљена гнусна неистина обично погађа јавност у најманипулативније место, те је сваки накнадни, агресорако-окупаторски и противправни поступак унапред оправдан и подржан од стране те исте, обмануте јавности. У случају неповољног (непланираног) развоја ситуације, као тајно оружје, запад спремно испаљује и својеврсну „нуклеарну“ лаж, често свесно жртвујући стотине живота на чијим гробовима граде наизглед дуготрајну, костима утемељену обману, прозвавши је истином. И то каквом!?
Геноцид, реч која је до 1995. имала тежину, издувала се када је њоме названо све оно што се догодило у наводно демилитаризованој енклави Сребреница, која је до 1995. била све само не оаза без војних база. Служећи као зона комфора Насера Орића и његових злочинаца, из које би крвожедне банде муџахедина с времена на време у најстрашнијим крвавим пировима, не штедећи ни децу, жене и старце, пустошили околна српска села. Рат никоме није брат, па се и могла очекивати одложена реакција, или још прецизније – освета оних који су у тим масакрима изгубили најмилије. Било је само питање дана када ће „тамо некоме“ управо један такав осветнички (зло)чин бити потребан за „више циљеве“ и креирање терена за одмазду. Сребреница је постала театар манипулација у режији светских сила. Игноришући организован превоз и евакуацију цивила, дозвољено присуство медија и бројне манипулације са бројем страдалих у злочинима паравојске ван командне контроле у Сребреници, донета је пресуда пре-суда. Лаж је, логистиком светског полицајца на челу са шерифом Билом, извршила геноцид над истином.
Данас, када истина неумољиво излази на светлост дана разбијајући део по део мрачних лажи и покушаја да се један доказано племенити народ окарактерише као геноцидни, поједини „душебрижници“, са посебним пијатетом према новцима твораца фарсе, лепе монструозне пресуде на наше груди, показујући своју „вишу свест“ и важност одавања почасти невино страдалим. Чудно је, само, како на свом поклоничком путу ни ове године неће клекнути прво у Братунцу, таман да одморе ноге од пута, симболично или политички коректно. На устима носе селективну истину и комплетну лаж, чудећи се узнемиреношћу српске јавности због безболног пришивања етикете – геноцидан 100%, made in Republika Srpska, јер бездушни не могу познати бол душе када јој крвавом крпом својих налогодаваца каљаш лице.
Невиних страдалника било је и у Сребреници и у Братунцу. За достојан помен невиним душама неопходно је прво изгласати РЕЗОЛУЦИЈУ О ГЕНОЦИДУ НАД ИСТИНОМ. Само из те перспективе, доћи ће до помирења и искреног одавања поште свим мученицима са обе стране који због „вишег циља“ бејаху жртвовани за овај несретни исход.
