Ранко Пивљанин

Генијалци

28.08.2018.

Није баш да Александар Вучић не зна шта говори. Кад је, решавајући дискрепанцу између два војна министра – актуелног Вулина и бившег Ђорђевића, који су се мало разишли у погледу процена коштања поновног увођења обавезног војног рока, овог потоњег назвао генијем, сви су се насмејали. Међутим, председник је очигледно употребио праву реч јер се испоставило да је господин Зоран Ђорђевић члан Менсе, дакле има сертификат генијалности. То што оштре вијуге могу истовремено бити и заобилазница око здраве памети, није ни битно за ову причу. Поента је да би после овог открића под хитно требало тестирати и Велимира Вељу Илића, који је обзнанио оснивање некакве српске деснице у коју као саветнике њега лидера – подразумева се, самоиницијативно учлањује Матију Бећковића, Војислава Коштуницу, пензионисаног владику Атанасија Јефтића, актуелног митрополита Амфилохија.

А у ред нека стане и Саша Јанковић који је после многих интеграцијских лутања са Покретом слободних грађана као пијемонтом, тренутно дошао до некаквог „Грађанског блока 381“ који ће и самим именом да помрси конце напредњачкој власти. Ипак, изгледа је неко пропустио да му објасни како је тај позивни број већ заузет – на њега се, ово док је још има, тренутно одазива Србија и да ће се потенцијални гласачи мало наћи у чуду поводом те игре бројке и слова. Може то за „Слагалицу“ али за политичку борбу, мало теже. Можете ли да замислите анкету на улици на којој вам потенцијални гласач каже како је он за Коалицију Толеранција, други за Шумадијску регију а трећи запањеном новинару или анкетару објасни како је све то заједно „Грађански блок 381“. Не удара се тим блоком на напредњачку тврђаву, осим ако није намера да се и он једном у њу узида.

Али да се вратимо на генијалног Вељу Илића. Нисам сигуран који коефицијент би избацио евентуални тест интелигенције али би се сигурно могао установити вишак накнадне памети, обавезни интелектуални нус продукт смена са власти. Јер, док је дрчни Чачанин газдовао грађевинарством ,инфраструктуром, капиталним инвестицијама све је цветало и у земљи и у његовим ресорима али кад му се измакла фотеља директора коридора Србије одједном је кренуло све да се суновраћује попут оне подзиде на Коридору 10 у Грделици која му је дошла као кец на десет да демонстрира ту своју накнадну памет која само врца од идеја, препорука, савета капиталних пројеката…Проблем је само што би та његова решења, да је којим случајем на позицији да одлучује, држала воду колико и милионе кубика земље онај бетон смандрљан и прилепљен на окомито грделичко брдо. Можда они који су га наследили нису достојни његове генијалности и визије али би, пре него што се на њих обрушио, могао негде наћи са Милутином Мркоњићем, још једним грађевинским гигантом који је градио и обнављао по земљи Србији, узети дигитрон и сабрати колико су то и каквих километара ауто путева, обилазница и осталих друмова они асфалтирали. Можда би актуелна министарка инфраструктуре заиста била боља као власница фризерског салона, како јој топло препоручује инжењер Илић, али његови резултати и начин рада исто тако показује да је он много бољи као чобанин у Качулицама него као капитални инфраструктурни министар чији је кноw хоw био дефинисан девизом „ у реду је да крадуцкате али ви крадете“.

И кад се повуче црта, дугачка као један од коридора, испод имена и домета свих ових генијалаца, добијамо поразну резултанту која, грађевинским речником, говори само једно: Србија стоји заглављена у полуоткопаном тунелу коме се крај не назире а и ако би га неко прокопао, велико је питање куда он то води и шта би осветлило светло на његовом крају. Најмање то знају ови велики пројектанти. Или, пак, знају па користе сваку прилику да у мраку тог тунела ушићаре понешто за себе – биле то паре од крадуцкања, скомрачних пет минута славе или политички профит на дезорјентисаном народу који тапше пред тим тунелом, све надајући се како ће то обећано светло и њих једног дана огрејати. Нема светла, док је прекидач у рукама ових комитената Менсе. Само одрон.