Милан Ружић

„Где су српски интелектуалци?“

03.09.2024.

Милан Ружић

Једно од најчешће постављаних питања последњих деценију-две јесте оно „Где су српски интелектуалци?ˮ Хајде да на то питање већ једном дамо одговор…

Прво и основно, ово је народ у ком се нико није потрудио да институционализује (не у оном смислу због ког се сад смејете) заиста репрезентативе интелектуалце, у светлу тога да им пружи научну, финансијску и медијску потпору. Према томе, овај народ, који је јако раслојен у образовном, материјалном и сваком другом смислу, сачињава превише група насталих усред безбројних подела и свака група, по ком год критеријуму била подељена, има своје виђење тога ко је интелектуалац, а ко не. Стога, када се говори о томе да се интелектуалци не оглашавају везано за Косово и Метохију, литијум, национални идентитет и све остале теме, не знам ко је прозван, јер људи које сам сматрам интелектуалцима јесу, и то много пута, писали о свим овим стварима, али проблем је у томе што то пренесе јако мали број медија, илити већи број самосталних медија који имају јако ограничен број публике.

Онда се сви могући предлози, планови и идеје у ствари изгубе у том безгласју насталом услед сужења простора, а често и свести. Морам признати, ако ћу рећи оно што мислим и што сматрам очигледним, да се ни интелектуалци нису баш претргли, а разлог томе може бити изабран са гомиле.

Невоља са људима који претендују да буду, или заиста јесу, део интелектуалне елите (истина недефинисане) имају тај проблем што пишући текст, поставивши објаву на друштвеним мрежама или огласивши се преко Јутјуба сматрају да су нешто урадили. Уистину, поједини интелектуалци се баве таквим послом да је њихов домет или начин реаговања ограничен на текст, али број таквих интелектуалаца је, ако ћемо бити искрени, врло мали.

Други део интелектуалаца сматра да је изаћи на улицу и учинити неко недело на протесту, па затим бити ухапшен, огромна ствар. Овде имамо другу врсту проблема. Интелектуалац који би тако нешто учинио, доказује две ствари… Прво, доказује да није интелектуалац, већ нешто сасвим супротно. Друго, слободно га можемо сматрати претендентом на политичку функцију, јер смо до сада ваљда схватили да су хапшења скоро па инаугуративна ствар за хапшеника, барем што се тиче политике.

А онда имамо и дерт или севдах-интелектуалце који цветају тек када се кукумавчи и говори о томе како се ништа не може учинити, како је све доведено до краја, како су сви немоћни, а нарочито интелектуалци… У свему томе има истине, али она је јако замагљена, тако да и кад је видимо не знамо да ли је истина или лаж.

Оно што је важно рећи јесте следеће… Интелектуалац је човек који треба да води борбу за добро свог народа, а кроз област којом се бави. А тек онда, уколико поседује интелектуални суфицит (речником наше власти речено), његов идејни потенцијал треба искористити тако да видимо хоће ли та идеја успети да среди неке ствари на начин на који је тај интелектуалац средио своју област. Уместо овога, ми смо интелектуалцима крстили оне који су нам највидљивији, а опет, нисмо почели да слушамо оне који су апсолутни владари својих професија. Ми и даље тражимо интелектуалце на телевизији, Инстаграму, Фејсбуку (што је потпуно банално) и међу добитницима признања, а тврдимо да су признања дата миљеницима власти. Зашто онда сами улећемо у тај круг…

И ко је дошапнуо нашим правим интелектуалцима да није довољно за промену свести, множење идеја, наметање здраве логике и идеологија, да неко ради као професор на факултету? Или да није довољно бити новинар? Или да није довољно бити историчар? Или да није довољно бити свештеник? Све је то довољно, јер су у питању професије у чијим оквирима се веома снажно може утицати на људе, нарочито на младе. Е сад, болест наших интелектуалаца је у томе што они уз учињено не захтевају захвалност, здраве нараштаје, промену свести или било шта дугорочно, већ желе индивидуално признање које могу видети сад и одмах, а још ако може уз то добити и епитет јавне личности, па их месар пусти преко реда у самопослузи, тек онда мисле да су нешто учинили.

Одлазак код Марића није интелектуални чин, већ пристанак на оспоравање, утишавање и анулирање, међутим, уз наплату на нивоу популарности. Стога, ако неко оде на телевизију да говори о нечему што није његова струка или нешто у чему он сам предњачи, значи да је отишао по миловање по глави и славу. Самим тим, не можемо рећи да је то интелектуалац, јер овај народ одавно не занимају лица која ће постати позната, већ дело које ће нас извадити из овог рудника који смо ископали, или из септичке јаме. Зависи шта ко види.

Стога, интелектуалци се чују, али је проблем што њихове речи одзвањају само у најужим круговима, и то још одзвањају егоизмом и једва чујним звуковима испаљивања конфета и тапшања по леђима.

Можда ово делује као удари-па-пољуби текст, али није. У питању је указивање на проблем споне између народа и интелектуалне елите, као и дисконекције интелектуалне елите са самом собом.

Проблем је и у томе што јурећи славу и позицију, интелектуалци су себе довели до апсолутне стваралачке и научне импотенције. Занемарили су дела да би отишли да беру ловорике за надницу.

А да ли нешто може да се уради мимо струке и парног одела на телевизији и притом се не буде ухапшен, наравно да може. Увек. Али за то фали мало више жеље да се оствари циљ, а не слава. Недостаје још памети, родољубља (уместо самољубља) и, што би један деда на Овчару рекао, белих бубрега.