Филип Родић
Паметнији, лепши, бољи
фото: novosti.rs
КОМПЛЕКС више вредности о којем говоримо изгледа да је посебно заступљен међу редитељима.
Већ сам више пута писао о недопустивим ставовима Горана Марковића, који сав народ који не љуби „Скупштину слободне Србије“ и који не живи у проширеном кругу двојке (или из њега не потиче) сматра за обичну стоку коју треба „цивилизовати“ по западним узусима.
Овом приликом подсетићу само на његов последњи излив искрености, онај у којем је рекао да „ужасни“ споменик Стефану Немањи, тј. Светом Симеону Мироточивом, треба преселити у Маринкову бару, или Борчу. Зашто? Зато што тамо живе они „крезуби“ и сиромашни, једном речју „стока“.
ЧОВЕК који мисли да је нечасно и јадно бити „шоферчина“ склон је омаловажавању и сопствених колега упркос томе што су поједини остварили вишеструко већи успех у професији од његовог највећег домета, Златне арене у Пули. Сличан њему је и „највећи националиста“ међу аутошовинистима, кандидат за градоначелника који ништа мање од Марковића не презире житеље Маринкове баре и Борче, иако очекује њихове гласове (или се и тога гади?) Владета Јанковић. И он с олимпске висине с презиром и ниподаштавањем говори о „доктору“ Александру Шапићу иако је овај, за разлику од њега, у ономе чиме се примарно бавио био најбољи на свету.
ВРАТИМО се редитељима. Марковићевим стопама ка звездама (без преласка преко трња) случајне Србије крупним корацима корача млађани Стеван Филиповић (највећи животни успех му је исто Златна арена у Пули) усуђујући се да напада човека који је звезда и случајне Србије и читавог света, који је до тог статуса доиста стигао преко трња, који по том трњу и данас ходи и који је не најбољи на свету у свом послу него најбољи у историји.
ОВО случајносрпско божанство толико „дучићевски храбро“ да би постидело и Хрвате (када би стида имали) са свог Олимпа је објавило: „Необразован, размажен и себичан, антиваксер, турбославан, верује у босанске пирамиде, муља са тестовима, глуми аполитичност, сад пред изборе отворено подржава диктатора.“ Ради се, наравно, о Новаку Ђоковићу, а конкретан повод (ако је то овим људима уопште потребно) јесте тај што се усудио да оде на пријем код председника своје државе, што оваквом уму не може бити ништа друго до „отворене подршке диктатору“.
НА питање Ђоковићевог образовања нећу се освртати, о њему не знам ништа, али знам да течно говори неколико светских језика. Што се Филиповићевог формалног образовања тиче, он га, можда, има, али то не гарантује да је довољно паметан да би схватио оно елементарно – да врхунске спортске резултате не може остварити размажен човек, односно да размажен не може бити човек који пуних 30 година ем напорно тренира ем себи ускраћује и бројна друга задовољства, што чисто сумњамо да Филиповић чини.
СЕБИЧАН? Колико је познато да Ђоковић води врло стоички, да не кажемо спартански начин живота, толико је познато и да је увек спреман да помогне другоме. Иако не говори много о свим својим доброчинствима, зна се да је велике своте новца дао и онима којима треба, и онима којима не треба, попут Аустралије. А није помагао само новцем. У чему се то оличава Филиповићев алтруизам који би му дао за право да осуђује туђи себичлук? Осим у божанској природи коју себи приписује.
КАКВОМ то духовном ширином се Филиповић може подичити ако нечија верска уверења толико презире да их са очитом злом намером назива „турбослављем“? Како може да очекује да се неко с разумевањем односи према његовој хомосексуалности ако он то исто разумевање не гаји спрам верских осећања другог?
ОДНОС према вакцинама, као и према политици су приватне ствари које се могу, али и не морају, јавно износити. Право на политичко мишљење је једно од основних људских права у која Филиповић тврди да верује и да их поштује. Па зашто онда оптужује Ђоковића да „глуми аполитичност“? Не постоји норма која би било кога приморала да се политички декларише, па је према томе одбијање изношења политичког мишљења сасвим легитимно и не представља „глуму“, него право. Оно људско.
ОПТУЖУЈЕ га, упркос свему овоме, јер се усудио да се сусретне с председником своје земље, да му захвали на подршци а да за дозволу није питао Његову редитељску висост која председника сматра самим шејтаном. Тешко да постоји нормалнија ствар од тога да се један врхунски спортиста састане с председником своје земље. Ненормално би било да се Енди Мари није сусретао с енглеском краљицом, или Рафаел Надал са шпанским краљем.
Или су они вреднији поштовања него што је то председник Србије? Да ли је било нормално, или не, што се Ђоковић сусретао и с Борисом Тадићем? Да није то Филиповић љубоморан због тога што Александар Вучић нема никаквог разлога да се састане с њим? Или што му није дао паре за филм који би сигурно догурао чак до Сарајевског фестивала?
НЕ може Филиповић да разуме да би доказ Ђоковићеве „политичности“, односно „подршке диктатору“ било када би отишао у просторије Српске напредне странке, а не у Председништво, које је симбол једне државе, а не једног човека. Све и да је отишао у СНС, то не би могло да се осуђује, јер је то његово елементарно право и њега као човека не би чинило ништа лошијим, нити као спортисту мање успешним. Покушавајући да каже нешто о Ђоковићу, Филиповић нам је највише рекао о себи – да је сигуран да је и он паметнији, лепши и бољи.
