Филип Родић
Марија Антоанета домаћег новинарства
Филип Родић (Фото: Прес центар УНС)
МОЖДА је последња француска краљица оклеветана када јој је приписано да је, пошто је упозорена да њен народ гладује, рекла да „ако немају хлеба, једу колаче“, али Ђорђе Влајић је сигурно бившим новинарима „Објектива“ поручио да „траже други посао“.
Можете ли да замислите да Брижит Макрон понуди да пише колумне за левичарски „Монд“, и да је уредници одбију? Или за десничарски „Фигаро“, конзервативни католички „Кроа“? Свеједно је. Добро, можда није најбоље поређење, па ћу пробати поново. Можете ли да замислите да је Хилари Клинтон у време власти свог мужа Била (човека који је бомбардовао и ту, и тамо) понудила да пише колумне за „Њујорк тајмс“, „Вашингтон пост“ или који год други медиј желите? Можда ни то није најбоље поређење, јер би они на које овде циљам радо гласали за жену која се отворено радује смрти другог човека. Можда овако: Не верујем да би „Дејли телеграф“ или „Гардијан“ одбили такву понуду Хитлерове конкубине Еве Браун ни у мају 1940. Или да би било који западни медиј данас одбио колумне жене онога кога сматрају „новим Хитлером“, „највећим злом“ на планети Владимира Путина.
То би била невиђена и професионална и пословна глупост равна можда идеји власника агенције „Фонет“ да је затвори у време НАТО агресије или пријављивања „Радована Караџића“ који нуди интервју полицији. Каква би грађа за истраживаче из неких будућих генерација такви списи били! Или за актуелне аналитичаре. Још ако председникова жена има пресудан утицај на шефа државе, што су листом сви опозиционари и онда, и сада тврдили за Мирјану Марковић, све горенаведене предности се умножавају икс пута.
ОБЈАВЉИВАЊЕ колумни жене Слободана Милошевића, тадашњег универзитетског професора и лидера моћне политичке партије је, међутим, једна од ствари коју „релевантни саговорници“, како то на Н1 кажу, замерају Миломиру Марићу, „насмејаном промотеру мржње“ у истоименој емисији у оквиру серијала „Јунаци доба злог“. Изгледа да су таква релевантност, професионализам и памет, поред хиперактивности пљувачних жлезда, неопходна одлика свакога ко толико мало држи до себе да пристане да буде део тог програма ништа квалитетнијег од било ког ријалитија, само споља мало углађенијег. Толико тек да посуда у коју пљују није пластична него посребрена.
Та посребрена посуда за пљување постављена је на телевизији чију објективност и независност најбоље описује пример емисије уз коју иде велики потпис „За и против санкција Русији“, а у студију седи само заменик председника Странке слободе и правде Борко Стефановић, који је Скупштини Србије поднео предлог резолуције о увођењу санкција Русији. ОК, он је „за“, а ко је „против“? Водитељка?
СКАНДАЛОЗНИЈЕ, ипак од тога је када из посребрене посуде искочи новинар Ђорђе Влајић и отворено каже да уопште нема саосећања с новинарима „Објектива“ који су остали без посла, а по свему судећи, и зарађених плата. „Нисам сигуран да ту постоји много разлога за сажаљевање. Њихов избор је био да раде у ‘Објективу’. Нека траже други посао“, рекао је он.
Очекивало би се од бившег председника једног новинарског удружења, па макар оно било и Независно удружење новинара Србије, да покаже мало више саосећања с људима који пролазе кроз очито врло тежак период, чак и ако их не сматра достојним да их назове колегама. Некога би ово зачудило, али само под условом да нема појма о вишедеценијској пракси овог удружења независног само од обавезе да притекне у помоћ и буде солидаран са свим новинарима, укључујући и оне с којима се политички не слаже. Тако су одбијали да се придруже УНС-у у осуди напада на све новинаре, а њихов актуелни председник Жељко Бодрожић упад у зграду РТС-а сматра „логичним финалом“.
Ни у време Влајићевог председавања НУНС-ом није било много боље. Његов потпредседник у Удружењу, у то време заменик главног и одговорног уредника „Политике“ Драгана Бујошевића, сада покојни Драган Јањић је, док је седео у потпредседничкој фотељи, био главни Бујошевићев оперативац за прогон неподобних новинара и делио отказе шаком и капом. Многи који су се одлучили да због тога туже „Политику“, попут Светлане Васовић Мекине, добили су задовољење на суду. Или да поменемо да све до сада НУНС ниједном није осудио ужас кроз који пролази Џулијан Асанж. Влајић се, у своје време, на тако нешто вероватно није усудио јер је радио у служби њеног величанства, на Би-Би-Сију, а научен је да не уједа руку која га храни.
ДА ЛИ је Влајић имао исти однос и када је „његова“ Антонела Риха онако скандалозно отпуштена из „његовог“ НИН-а? Је л’ и она требало да сноси последице свесног избора да ради за једну бездушну корпорацију са вучицом која само гледа како да јој преотме уређивање политичке рубрике? Је л’ и њен случај последица тога што, како је рекао у контексту новинара „Објектива“, „већ доста дуго медијска сфера служи као некакав простор за ухлебљење људи који нису ни квалификовани медијски радници, него се приучавају, или за људе који се разумеју у медије, али су сумњивог моралног квалитета“? Иако немам никакву симпатију за оно што Антонела Риха пише, говори и ради, за мене је тај отказ био скандал који је морао бити осуђен, што сам и учинио у неколико својих текстова.
А шта Ђорђе Влајић мисли о недаћама које тренутно погађају новинаре дневног листа „Данас“? Не верујем да и тај медиј сматра „таблоидом и у писаном и у електронском облику“ који се „користи као батина за млаћење политичких противника, неистомишљеника, критичара“, што је рекао за „Објектив“. Да ли и ти новинари треба да сносе одговорност „свог избора“ и да „траже други посао“ пошто их сада управа малтретира јер су покушали да се синдикално организују како би заштитили своја радна права и достојанство? Сви који читају моје текстове знају шта мислим о листу „Данас“ као медију, али никада се нећу сложити да ти новинари треба да трпе због свог избора да ту раде, због свог мишљења и осталог. Напротив, треба их заштитити од терора моћне корпорације за коју су радилице чију крв сиса заменљиве и могу бити одбачене ако и помисле да придигну главу.
Каже Влајић да „опште је место да просперитет почива на друштвеном дијалогу, на размени мишљења и идеја“, али да се „овде нуди једино опција и визија Александра Вучића и ко се с тим не слаже не треба да постоји“. А шта он мисли? Треба ли да постоје „Објектив“ и његови новинари?
