Филип Родић
Мана слепе вере
Филип Родић (Фото: Прес центар УНС)
Украјинска офанзива на Херсон, али и бројна ранија дешавања на украјинском ратишту, показали су да слепа вера у натприродне моћи руске војске, коју многи у Србији негују, просто није реална. Али још је гора слепа вера у апсолутну надмоћ Запада, што је историја у више наврата доказала.
Ако руска војска оставља своје, чему Срби могу да се надају – наслов је на првој страни „најстаријег дневног листа на Балкану” од 12. новембра. Прати га питање „да ли је руско повлачење из Херсона можда и тренутак отрежњења за већински део јавности у Србији који безрезервно верује у војну моћ Москве?”. Историјском иронијом могла би се назвати чињеница да се такав наслов појављује одмах после обележавања Дана примирја у Првом светском рату (што се Србије тиче – пригоднији назив празника био би Дан победе). Зашто? Врло једноставно. Ум који сада поставља овакво питање вероватно би исто упитао и када је српска војска у зиму 1915. кренула у Албанску голготу и тако, што би рекли у Политици, „оставила своје”. Колико се ту заправо радило о „остављању својих” најбоље показује управо обележавање 11. новембра, ако не и новоуведени празник обележавања 15. септембра, дана када су, 1918. године, исти они који су „оставили своје” пробили Солунски фронт и започели тријумфални повратак кући.
Ситуација са којом се руска војска сада суочила у Херсону можда се најбоље може упоредити са оном у Стаљинграду, у лето 1942, када је снабдевање црвеноармејаца у граду било могуће само изузетно опасним прелажењем реке Волге. Дњепар је код Херсона широк чак 800 метара, што значи да је украјинска војска у нападу на Херсон могла да се појачава и снабдева према потреби, да траје колико треба, јер је у позадини имала читаву територију Украјине и тоне НАТО оружја и муниције који могу да пристижу до бесвести. Руси су могли да бране Херсон, мање или више успешно, дуже или краће, али уз огромне логистичке проблеме.
Стаљин је 28. јула 1942. издао своје чувено наређење „Ни корак назад” (Указ бр. 227), које је подразумевало стрељање сваког војника који би се повукао. Према подацима НКВД, стрељано је 500 дезертера, а на фронт присилно враћено њих 14.833, док западни историчари тврде да је стрељана читава дивизија – 13.500 војника. Стаљин је тада одлучио да се присуство Црвене армије на десној страни Волге, у Стаљинграду, мора очувати по сваку цену, Путин (односно генерал Суровикин) сада је одлучио да је боље повући снаге на леву обалу Дњепра и рат наставити с безбеднијих позиција. У том контексту треба посматрати повлачење из Херсона, а не као „остављање својих”, јер „своји” заправо и нису остављени, него су евакуисани. Остављена је територија.
Због чега је до овога дошло друго је питање, и ту се улази у домен проблема из поднаслова, односно бесмислености слепе вере у натприродне моћи и непогрешивост руске војске или руског руководства. Таква слепа вера се, у случају нежељених резултата и грешака, претвара у супротност – малодушност, која није ништа боље нити пожељније стање, и која подједнако човека спутава да реално сагледа ситуацију.
Сличан ефекат оваква дешавања могу имати и на другу групу људи, оне који готово будаласто верују у апсолутну надмоћ Запада, само што код њих не изазива малодушност, већ претерани ентузијазам, подједнако лишен основа у стварном животу. Тако бивши министар одбране Драган Шутановац (човек који и даље има потребу да се брани од оптужби да је „топио тенкове” и зидао на врачарском „пашњаку”), док у студију једне телевизије у рукама врти скупоцено наливперо као да ће сваког тренутка њиме нешто паметно записати на столу од плексигласа (пошто папир нема) и брка „спекулације” (нагађање) са „шпекулацијама” (не баш етички начин трговине углавном на берзи), тврди како је „руска технологија у катастрофалном стању” и да је „сва опрема” коју Украјини донирају западне земље „квалитетнија од опреме коју имају Руси”.
Вратимо се на тренутак поново на Други светски рат. У јеку операције „Цитадела”, односно Курске битке, немачки тенковски ас Франц Штаудегер успео је 8. јула 1943. да се својим „тигром” сам избори с нападом 50 руских Т-34 и истовремено уништи чак 17 непријатељских тенкова, док су се остали повукли. Зашто ово пишем? „Тигар” је несумњиво био технолошки бољи од Т-34, па је овај други ипак извојевао победу код Курска, па стигао до Берлина и Рајхстага. Дакле, ни када несумњиво постоји технолошка надмоћ, коју сам илустровао само једним примером, она никако не гарантује победу у бици, а камоли у рату, а посебно не када је та технолошка надмоћ ствар слепе вере у западне идоле.
А постоји ли заиста технолошка надмоћ Запада, односно „катастрофа” руске технологије? Можда ће Шутановац бити подједнако шокиран, колико и његови западни богови када је СССР послао првог човека у свемир, када чује да, на пример Форбс, који никако није „русофилни медиј” попут „Спутњика” који воли да блати, 8. новембра пише о томе како „пилоти руских ‘мигова-31’ обарају украјинске пилоте са удаљености од стотину миља – а Украјинци не могу да узврате”. Упркос томе што су им Американци послали своје најмодерније ракете. Колико је руска технологија „катастрофално лоша” можда показује и чињеница да Украјинци могу да се разбацују антирадарским технолошким чудом АГМ-88 ХАРМ и њиме уместо руских противваздушних система гађају цивилне циљеве по градовима Доњецка и Луганска, о чему већ пишу и западни медији.
Иако нисам стручан за тенкове колико и бивши министар одбране Шутановац (за пашњаке прве класе још мање), ситуација на украјинском фронту, односно неуспеси руске војске, указују ми само на једно – да се не може половично ратовати и да су Руси погрешили пошто су калкулисали са силом коју ће употребити зарад остварења својих циљева. С друге стране, Запад се очигледно залетео са санкцијама и себи нанео неупоредиво више штете него Русији. По свему судећи, и овај рат ће прво бити добијен на економском плану, а тек онда на фронту.
