Филип Родић
Колико кошта руска крв?
Foto: Privatna arhiva
БУДИТЕ верни без престанка домовини, за нас је Украјина изнад свега – пар је стихова из химне украјинске војске званично усвојене 24. августа 2018. под називом „Марш нове армије“.
Ако је ово химна „нове армије“, запитаћете се која би то могла да буде „стара армија“. Та стара армија је Украјинска устаничка армија, војно крило фракције Организације украјинских националиста које је предводио ноторни сарадник нациста Степан Бандера.
Повезаност између „старе“ и „нове“ армије види се, између осталог, и у овој „химни“, јер се суштински ради о истој песми, са свега неколико измењених речи, која се све до 2017. звала „Марш украјинских националиста“ и коју је 1929. написао Олес Бабиј, украјински екстремиста и ратни злочинац који је и сам учествовао у покољима „неподобних“, као што је убиство више стотина Пољака у Волину у фебруару 1943. Бабиј је пред крај рата побегао у Немачку, и потом у Чикаго, где је као „чувени песник“, како то наводи Америчко-украјински пословни савет, доживео старост.
Свака сличност горенаведених стихова са стиховима немачке химне „Немачка изнад свега“ који су забрањени после 1945. није случајна, баш као што није случајна ни сличност украјинских власти с властима неких држава из региона које, такође, усвајају химне које су писали осведочени сарадници нациста какав је Секула Дрљевић. Та сличност није случајна, она је онтолошка.
СЛИЧНОСТ ове украјинске химне с нацизмом не завршава се ту. Она је препуна аналогија с нацистичком идеологијом, као што је, на пример, стих „ко год се бори, освојиће свет“.
Идеја тог стиха врло је слична реченици из „Мајн кампфа“ – „оне који хоће да живе, пустите да се боре, а они који неће да се боре у овом свету непрекидне борбе, не заслужују да живе“. Свет, дакле, према њима припада само онима који су спремни да убијају недостојне света и живота.
Руси су, како се испоставило, на жалост и Хитлера, и Бандере, и Бабија, спремни да се боре и у томе су много бољи и успешнији од њих, чију борбу највише красе покољи недужних и немоћних. Тако је било и у Другом светском рату, у ком је победа дошла на сутрашњи дан, 9. маја, а тако ће, ако Бог да, бити и сада, када се Русија бори против наследника украјинских нациста и оних који су им, по поразу, пружили уточиште, величали их и спремали за нови „Поход на исток“.
БЕЗ обзира на то да ли је маршал Георгиј Жуков заиста свом колеги Константину Рокосовском изговорио чувену реченицу „Ослободили смо Европу од нациста и она нам то никада неће опростити“, или не, она је тачна, и то се боље него икада види данас, када је Русија поново суочена са претњом по свој опстанак угрожена тоталитарном идеологијом ништа мање опасном од оне нацистичке.
Иако нам наши заговарачи евроатлантских интеграција стално понављају да се не треба освртати у прошлост (осим када су наши наводни злочини у питању), догађаји показују супротно – да историја заиста јесте учитељица живота, а и да се понавља. Не само да је Немачка поново почела да шаље своје тенкове да се боре против Русије очекујући да је могуће да нова Курска битка има другачији резултат, него се и махом исти људи боре у Украјини – „драговољци“ из читаве Европе спремни да гину за „европске вредности“ (додуше мало промењене). Ево, пре неки дан Руси заробише Вјекослава Пребека, који је отишао да се бори у редовима „Азова“ надајући се, ваљда, да ће стећи славу свог чувеног имењака, или макар да се одужи за „жртву“ коју је НДХ принела мало позната Украјинска легија састављена од украјинских емиграната која се заједно с усташама борила против „српског накота“ (Павелић и вођа Организације украјинских националиста и Бандерин ривал Андреј Мељник били су велики пријатељи).
КАО и данас, у редовима оних које су Руси победили 9. маја 1945. било је припадника свих европских нација (осим Срба), чак и Британаца који су на Источном фронту гинули у оквиру СС јединице назване Легија Светог Ђорђа под командом бригаденфирера Јоахима Циглера, или Француза који су, предвођени Анријем Фенеом, последњи бранили Канцеларију Рајха.
Све њих Руси су победили и то не могу да им опросте, нити забораве. Победу над нацизмом су прво покушавали да им украду кривотворећи историју и представљајући своју борбу на Западном фронту од искрцавања у Нормандији јуна 1944. као пресудну, иако су више од 80 одсто укупних губитака Вермахт и Вафен СС имали на Источном фронту. Потом су Дан победе прогласили за Дан Европе у духу „помирења“. Али може ли се са злом мирити? Тиме је Хитлер деценијама после самоубиства у Бункеру, у ствари, извојевао победу на Западном фронту, сепаратни мир који је толико желео за живота. Савезништво које сеже дотле да западни лидери одбијају да 9. маја на Црвеном тргу одају почаст онима који су свет спасли од нацизма, али и да одбијају да руске званичнике позову на своје свечаности.
Кажу неки критичари Кремља како је Русија последњих деценија интензивирала и на виши ниво подигла свечаности и симболику везану за победу у Отаџбинском рату, што тумаче обновом „руског империјализма“. Као што им Србија колико год мала била никада неће бити довољно мала, тако ни Русија колико год попуштала никада неће бити довољно попустљива. Русија се суочава (ако већ и није) с новим отаџбинским ратом против истих непријатеља у, мање или више, другачијем руху, а од нове трагедије је може спасти само сећање на претходну, када је имала поверења у „западне партнере“. Због тога је неки нови 9. мај много извеснији од оног из 1945. године.
АПОЛОГЕТА идеја српском прикључивању новом походу на Исток има и међу нама, чак и више него у време Другог светског рата, када Недић и Љотић ни тројицу добровољаца нису могли или нису хтели да пошаљу на Русе. Тако ми један јавни делатник пре неки дан на телевизији, залажући се за увођење санкција Русији, рече да „ако је Србија нешто дужна Русији, треба то да плати, а ако није дужна, није дужна“. Ово много подсећа на речи Стјепана Радића „колико кошта та ваша српска крв, да платимо па да будемо мирни“. А много је руске крви проливено за Србе и то не само у Првом и Другом светском рату него и у Сарајеву и Вишеграду и на Кошарама и Паштрику.
