Мирослав Перишић

ЕВРОПА – Историјско подсећање

Европску историју су одредиле империје. Све су настале на насиљу, а крајем 19. и почетком 20. века спремност да се оно поново примени добијала је на свом историјском убрзању. Ипак, све до 1914. империје су се уздржавале од покретања војски једна против друге. Када су то учиниле једне су биле у кризи а друге у успону. За повод је искоришћен видовдански атентат у Сарајеву, а после тога Сарајево је још два пута изабрано да буде у средишту светске пажње (Зимске олимпијске игре 1984. и у рату деведесетих). ’’Сироче на рушевинама османске и аустроугарске империје’’, како Сарајево види Емир Кустурица у својој књизи ’’Видиш ли да не видим’’, имало је судбину да три пута у једном веку буде у центру светске пажње. У историји нема случајности. Но, како је историја асоцијативна, тако данас постоји потреба да се подсетимо шта је Европа била некада и запитамо се шта је данас.

 

Европа никада у својој историји није била извор само једне идеје, а поготово не једноумља. У њеној историји препознају се различитости, супротности и супротстављени покрети који су пресудно одређивали токове историје у појединим њеним деловима или на читавом континенту. У Европи се родила идеја грађанских права, парламентаризма и на уставу засноване државе, али су биле снажне и колективистичке идеологије које су потирале индивидиуализам; у појединим земљама настао је фашизам и националсоцијализам, али у њеном већем делу и антифашизам; екстремна десница и радикална левица, али и демократска алтернатива; капитализам и социјализам; демократије и диктатуре; догодиле су се револуције које су собом носиле вредности човекових права и слобода, али и револуције које су један део континента удаљиле од темељних демократских начела. Ипак, оно што је преовлађујући заједнички именитељ за Европу, како у моћним тако и у малим државама, како у демократијама тако и у диктатурама, било је унапређивање и освајање знања, поштовање науке и културе, тежња ка бољим образовним системима. Рационални тумачи прошлости, размишљајући, на пример, о европском утицају на Србију у 19. веку, истичу да се учење математике усвајало не зато што је то европско, већ зато што се схватало да је знање математике предност.

 

Ако су кејови и мостови Париза и првих година после Другог светског рата будили памћење на Француску буржоаску револуцију, а плочници Лењинграда и Кремља подсећали на Октобарску револуцију онда је то поуздан знак да су у свести савременика послератног доба историју Европе одредили догађаји који нису везани само за историју и исход последњег светског рата. И једна и друга идеја и једно и друго сећање утицали су на неравномерност развоја два дела континента. Обе су донеле идеје и идеолошке обрасце који су се ширили и изван простора земаља у којима су настали. Француска буржоаска револуција је још од краја 18. века имала утицај ван граница земље у којој се догодила, идеје Октобарске револуције прекорачиле су, посебно после Другог светског рата, границе Совјетског Савеза. На Балкану, који се више пута до тада и више пута од тада показао као зона лома великих сила, обе идеје су проналазиле свој пут.

 

Ако се усвоји да су идеје слободе и просвећености биле носеће и подстицајне и ако су биле узор на коме су заснивана друштвена начела, тежње и мерио напредак,  зашто онда Европа данас све више губи на тој својој својој заводљивости, што је била њена карактеристика у 19, па до приближно краја 20. века? Да ли данас може да се постави питање да ли је Европа све мање привлачна за слободне људе? Да ли она губи свој идентитет, поништавајући своје некадашње вредности посредством којих се ширио политички, а пре свега културни утицај? У политичком смислу, Европа данас није Европа држава, нити Европа нација, већ као пред Први светски рат, Европа савеза, Европа политичког и војног груписања у име мира, образложеног превентивним разлозима и безбедносним стратегијама, а на делу је њена милитаризација. Како се дошло до одсуства дијалога, појачавања цензуре, избегавања проблематизације, дебате ’’за’’ и ’’против’’, увођења, или пре бих рекао завођења идеолошког речника у јавни говор. Косово и Метохија су преименовани у Косово, физичка дистанца у социјална дистанца, ту је и не случајан нови политичко-географски нејасан појам Западни Балкан којим се одузима идентитет народа на том простору и њихова историја. Вишедеценијска ревизија историје, политички мотивисана, достигла је своје крајње границе на обележавању годишњице ослобођења Аушвица. Ослободиоци су замењени  окупаторима, уместо идеала слободе манифестована је симболика окупације, историју је заузела фалсификована историја. То је најгрубља ревизија историје која је могла да се догоди – историјски  фалсификат. А шта је историја, шта није фалсификат: око 26 милиона совјетских (највише руских) жртава у борби против фашизма у Другом светском рату, 1710 уништених градских насеља и око 70 хиљада сеоских језгара у Совјетском Савезу, око 25 милиона људи без крова над главом, око 2 милиона људи који су непосредно по завршетку Другог светског рата живели под земљом, око 32 хиљаде уништених индустријских предузећа и око 100 хиљада пољопривредних добара. У току Другог светског рата из совјетских градова евакуисано је око 1500 фабрика како не би пале у немачке руке које су у око 1,5 милиона вагона одвежене на Урал, у Прековолжје и западни Сибир како би тамо биле поново састављене и организована ратна производња.

 

Рат у Украјини почео је 2014. године, али нова историјска основа у свету наступила је 24. фебруара 2022. године. Постоје тезе у јавности и да је рат започео много раније или, чак, да је у питању рат у континуитету који Америка, понегде заједно са појединим најмоћнијим европским савезницима, води на разним просторима у свету од Другог светског рата. Та теза се заснива на чињеници да је било толико ратова али да није потписан ниједан мир. Ипак, ниједан од тих ратова није донео толику историјску драматичност да би се постављало питање опстанка планете. Зато се помишља и на то да ниједно време у историји није било толико опасно као данашње, пре свега због нуклеарног наоружања, али и због биолабораторија и због завођења разних врста страхова (страх од рата, страх од економске кризе, страх од пандемије, страх од вакцина, страх од неизвесности сутрашњег дана и будућег доба, страх од неслободе, страх од самоуништења, страх од светских диктата, страх од незнања, страх од људи на моћним позицијама без елементарних историјских знања, страх од примитивизације друштава, страх од климатских промена, страх од левице, страх од деснице, страх од недостатка хране, страх од вештачке интелигенције, страх од све чешће помињаног концепта ’’златне милијарде’’…). Како у историји ништа не настаје само од себе, већ увек проистиче из нечега, део је историјског процеса, неке историјске законитости или се на нечему заснива, тако је и данашњу стварност тешко разумети ако се посматра издвојено, без увида и сагледавања прошле стварности. Другим речима, да би се одређени историјски догађај или историјски процес разумео неопходно је разумевање контекста, идентификација историјских процеса, одређених историјских константи, предисторије догађаја, а све то се, заправо, сажима у трагању за одговором не само како се нешто догађа, већ и зашто се нешто догађа.

Мирослав Перишић
?>