Прође дан као да га није ни било.
На филму се човјек среће са празнином у себи и око себе. То се мијења. Најтеже је сваког дана удахнути живот уморним грађанима, покренути филмске раднике, освијетлити сценографију, та мјеста која се више привиђају него што постоје. Није лако пробудити се сваког јутра. Увијек ме хвата страх од новог снимајућег дана. Чини ми се да бих то боље урадио неки други пут. Неописива је моја радост када снимање мора да се одгоди због нечије болести. Није ми драго када се неко разболи, него волим да не снимам када снимам. Ја сам поборник девизе – све што можеш да учиниш данас одложи за сутра. Када нема снимања, осјећам се као ђак Основне школе „Хасан Кикић“ на Горици. Тада сам утрчавао у кућу, бацао торбу и трчао на мариндворску ливаду да играм фудбал.
Мики Манојловић се претходне ноћи тресао од температуре. Дан касније је био на прегледу. Лијечи простату након што је на почетку снимања прележао велику упалу. Вратио се са прегледа и вели да му је извјесни доктор Једличка саопштио како му је млаз бољи од Иди Амина Даде. То је онај афрички предсједник, људождер који је држао смрзнуту дјецу у фрижидеру, он се такође лијечио код тог доктора. Нема ништа од мога радовања.
Снимали смо и нисам задовољан. Прође снимајући дан као да га није ни било.
На телевизији сам видио потпис уговора између Хрвата и муслимана. Створили су заједничку државу, Муслиманско-хрватску федерацију. Био је назочан и предсједник Бил Клинтон. Он је поздравио потписнике цитирајући хрватског књижевника Јукића, који је писао о љубави, толико потребној муслиманима и Хрватима (пошто су се у другом чину овог рата прописно клали)! Код Витеза и у другим дијеловима централне Босне. Клинтон није цитирао Андрића и мислим да је то велика грешка. Јер говорити о Босни озбиљно без Андрића није могуће. А не сумњам да господин Клинтон о томе не жели озбиљно да говори. Искрено, мислим да је поређење између Андрића и Јукића немогуће. Андрић је југословенски и српски Томас Ман, а Јукић локални пастор, писац мршавог дара. Сигуран сам да предсједник не зна ону епизоду из Травничке хронике у којој католички фратар збуњеном аустријском конзулу објашњава зашто су баш они, католици, рушили друмове да им се Турци не врате. Ово пишем јер не сумњам да Клинтон има намјеру да ствар у Босни смири због избора који га чекају у САД.
Има ту још једна невјероватна ствар. Мислим да је ово први пут у историји да се устав једне земље пише на туђој територији. Дакле, устав Муслиманско-хрватске федерације, из очаја, створен је на територији САД. Можда ће сви устави у будућности бити писани тамо. Или, можда, само поправљани. Ствари учињене из очаја не уливају повјерење.
(Одломак из дневника Емира Кустурице објављен у књизи „Шта ми ово треба“, која је управо изашла из штампе у издању издавачке куће „Вукотић медиа“ у Београду.)