Емир Кустурица

Данас се прошлост уважава само код оних који имају атомску бомбу

20.09.2022.

Емир Кустурица (© Sputnik)

Један јајолики човјечуљак живих очију, са француском капом на глави, височки терс појављивао се с времена на вријеме у кафани Партизан, пио лимунаду, вадио је жути липа-блок, звјерао около, нешто пописивао! Послије рата су ми рекли да је водио евиденцију ко пије, а ко не пије алкохол! Када се у ваздуху осјећала близина рата, он ме 1990. године питао: „Је ли ти Куста, шта оно теби бјеше жена?” Ја кажем: „Она ти је најбоља смјеса. Свега има у крви – Срба, Словенаца, Хрвата, пали ко мерцедес!” Он вели: „Ма не питам те то. Је л’ она Шокица ил’ је Влахиња?!” Ја кажем: „Југословенка“, а он мени: „Е па да ти кажем, слабо ти мени Куста радиш. Не трудиш се.” „Како се не трудим? Двоје дјеце, три филма.“, а он каже: „Ма пусти то. Тешка времена, а ти је ниси превео на нашу страну?!” „Она је на нашој страни.“ – кажем ја „Југословенка“, а он мени: „Нема то више. Пусти то сад. Опамети се! Сада су сви на својој страни!” „Мени је важно да је нормална жена и да ме не малтретира, да могу овдје на миру да попијем пиво!?” Он вели: „Па у томе је грешка!“ „Каква грешка? Супер жена! Није јој важно ко је које вјере. Нормална.“, он се љутну. „Добро си почео, али ти не ваља крај. Уопште није важно које је она вјере, важно је да је Муслиманка!“

Та реченица, која на први поглед звучи као безазлена кафанска шала, била је све вријеме политичка идеја водиља Алије Изетбеговића и његових сљедбеника! Све што се дешавало послије смрти оца Алије, син Бакир је усмјерио на осветничко рушење Републике Српске у сарадњи са фантомском Међународном заједницом, гдје је, на крају, било све исто као пред Први свјетски рат. Умјесто Бењамина Калаја, пристигао Валентин Инцко, умјесто илегалног Аустријског суда и процеса Младој Босни постављен Хашки трибунал, објективни суд који је кажњавао Србе и понеког Хрвата! (слична позиција)!

У међувремену је она реченица из кафане Партизан прерађена – није важно које смо вјере, него треба да будемо, ако не већ одмах Бошњаци, онда прво Босанци, али на крају, свакако, Муслимани. А шта може бити већа препрека од Светог Стефана за реализацију такве намјере? Зато су одлучили да га сруше.

У повељи 1382. Стефан Твртко Котроманић, који себе назива краљем Србаља, Босне, поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли у тек постављеном Светом Стефану (данашњем Херцег Новом) прославља Светог Архиђакона и Првомученика Стефана, а након крунисања, на грб Котроманића ставља љиљане као симбол који су у хришћанској Европи симболизовали чистоту пресвете Богородице! Изетбеговићи су се заиграли са љиљанима давно и трошили их као своје патриотске биљке. Дакле, завукли руку у џеп туђе културе и закитили французице украденим цвијећем! Какве везе они имају са традицијом хришћанске, па онда секуларне Европе када је то традиција државе, која настаје као социјална појава, њима стран производ западне цивилизације. Није Свети Стефан био крсна слава владарске породице Котроманића, то је патрон државе којом они владају, заступнику пред престолом Бога отаца Тврткових и наших којег он преузима од Немањића чином свог крунисања у манастиру Милешева! Знате ли колико земаља и колико градова данас имају патроне који долазе управо из исте традиције? То Изетбеговићу и није параметар, јер њему хришћански Запад никада није био мјера. Он је нетрпељивост према западној традицији изражавао кроз србофобију, али му је отац знао, преко Младих Муслимана, да пактира са западним фашистима када је требало, а он сам је на вријеме схватио да је корпорацијски капитализам добар да му обезбједи мјесто Луциферовог шегрта! Главна копча је Саудијска Арабија, земља која као савезник не штити ниједно поглавље људских права, нема демократске изборе, земља која нам лиферује селафисте и која директно финансира Исил и Даеш.

Наша невоља је што се данас прошлост уважава само код оних који имају атомску бомбу и ових малих чија се елита богати безусловно извршавајући наредбе, претварајући се тако у Луциферове шегрте, а ја све чешће гледам у небо пошто, како рекох, оно зна и тихо, да ме нико не чује, говорим: „О Боже, дај и мени једну онако малу згодну бомбицу да је стрпам у џеп и не да је бацим некоме, не дај Боже, не треба ми то, него да је виде док вири из џепа, а ја да се правим луд. Као није важно. Нека је нек стоји. Не једе хљеба.“ Да им тако изведем доказ и да уваже наше страдање и да зауставим причу којом су, по својим фалсификатима, од једног жртвованог народа направили злочинца! Ту ми чак и друг Тито пада на ум! Што би он рекао: „Треба радити као да ће сто година бити мир, а сутра можда рат.“ Онда се повратим из личних снова, дакле, ставим на страну атомску бомбу и пуштање машти на вољу! Вријеме је да се та емоција артикулише, а тај који би могао да нас части са бомбом, из искуства знам, он ће нас испоштовати до минимума, па зато, сестре и браћо, не преостаје нам ништа друго него да се боримо као што смо и до сада, само за ту борбу имам неколико упутстава!

Ако се не заустави мазохистичко понашање највећег дијела наше интелектуалне и политичке елите, која избјегава да се директно супротстави понижавању, да напусти политику кретања испод радара и клецања пред политичким непријатељима, да нашу политичку великодушност преусмјеримо са других ка нама, да се окану ситне вајде, да прихвате стварност и да се рву са њом! Јер шта ради Бакир Изетбеговић него обавља џелатски посао, забија нож у срце једној култури чији идентитет етика проистиче управо из мита о Светом Стефану кога су у илегалу протјерали након османско-исламске агресије, те окупације коју је извео султан Мехмед II!

Ако се сложимо да је то је било толико давно, у чије име онда Бакир данас тражи да се погази традиција Котроманића чије је љиљане покрао? Да ли то ради у име оних Арапа који су заузели Илиџу, па се тамо не чује ниједан други језик него Арапски? Да ли то ради у име Турака? Не вјерујем, јер Руси и Турци ратују под истом заставом заједно са Иранцима! Ми смо то одмах схватили, а изгледа да ће са Бакиром бити као у оној анегдоти када су Оџаклије игнорисале чињеницу да је пао Берлин 1945. године, па су у рововима и даље бранили опстанак Трећег рајха.

Све је, дакле, могуће, али републику Српску и традицију патрона Светог Стефана неће бити могуће поништити. Не само због тога што је покрадено наше цвијеће па уграђено у грађевину којој ми не припадамо. То је традиција. Колико год изгледа како је 1300. година далеко, ипак, то је само 11 мојих живота који нас дјеле од Дубровачке повеље Твртка Котроманића. То је сувише близу и свјеже у колективном памћењу нашег народа да би нам неко неометано испред носа опљачкао нама толико важну традицију!

Нема малог народа који је свијету даровао више научника нити има народа, чији су печалбари већ шездесетих година својом јефтином радном снагом градили Западну Еропу! Нема малог народа који је од страдалника и жртве преведен у починиоца злочина и геноцида! Све што нам се дешавало у посљедњих 200 година, Луциферови шегрти су стручно компримовали у четири године и грађански рат деведесетих! И наједном, све се обрнуло наопачке. Усташе и Ханџар дивизија испадоше борци против фашизма, а њихови насљедници носиоци хуманистичких пројеката, а нас, дјецу партизана и бораца против нациста, прогласише фашистима. Једно вријеме су тако силно радили да сам помислио како ће ускоро изводити доказ да је мајмун настао од човјека, а да стабло расте са неба према земљи! Уз то нема везе што смо у рату деведесетих признавали почињене злочине, они нама нису признали наше жртве. И не само то, него су нам ретроактивно поништили све, голготу коју смо пролазили у Првом свјетском рату, губитке у борби против нациста, све учинили да се славна прошлост једног европског народа и његове научне и културне елите претвара у чист губитак. Ето, зато волимо Републику Српску, јер овдје, када се гледа у небо, не обузимају нас само жеље да добијемо ону једну малу џепну, него је овдје присутан ехо стварне истине о нама, а нама су истина и правда одувијек биле најважнија исхрана, најдјелотврнији протеин, најжешћи ензими, најјачи природни антибиотик. Једино се овдје чује довољно гласно да смо народ који је протјеран из Хрватске, народ који је бјежао у Србију из Босне и Хецеговине, народ који је бомбардован на Косову, народ кога више нема у Сарајеву и који је, на крају, највећа жртва тог и свих ратова који су му на Балкану у посљедњих двјесто година претходили и једини код којег слободе има!