Владимир Кецмановић
ДВА КОНТРАБАСА И ЈЕДАН ПАС
(Владимир Кецмановић) фото: Искра
Чудни су лауреати дрвеног критичара Панчића и његове четири оморике. Људи кажу шта мисле о трагикомичном жирију и припадајућим му малоумним критеријумима, а ови што их изаберу почну да куробецају, као да су им криви они који су на лакрдију скренули пажњу, а не они који су их својим избором у ту лакрдију увалили.
Али, хајде кад је у питању прошлогодишњи лауреат – он са социјалном, и не само социјалном, интелигенцијом, никада није био најинтимнији.
Овогодишњем, међутим, барем кафанске памети некада није фалило.
Но, ето ти шта се деси кад је човек свестан да није награђен за књигу – коју је, судећи по оним стилски недорађеним фрагментима у којима се песникињи из лектире приписује љубав према аналном сексу, скарабуџио левом ногом – него за највећу бламажу коју је себи приуштио у досадашњем јавном животу.
А није да је мањкало бламажа у каријери аутора „Контраендорфина“ (кога зову Бас, па је тако диригент Тео, уз пса и контрабас из романа свог прошлогодишњег фаворита, добио још један контрабас, али нема другог кера, због чега ће четворо преосталих чланова оркестра онај један џукац и даље морати сам да преводи преко улице када маестру досади да их жедне преводи преко воде).
Ипак, никада до недавно Света звани Бас није дошао у прилику да пружи подршку једном тридесет година старом режиму контра грађанима који су се против тог режима побунили.
Не знам да ли му је, док је потписивао ту враголију, било јасно да се, што би он рекао, жестоко „упувао“, или је гадан мирис осетио тек када су дрски грађани на изборима тај режим коначно скинули са грбаче.
Како год, ни утешна награда од редакције под доминацијом самозване амбасадорке оне Црне Горе које више нема, али јој то још нико није јавио, очигледно не може да га утеши, па – уместо да, као што доликује слављенику, пева – наставља да, као нека прекоплоташица, друге оптужује за драматичну ситуацију у сопственим тангама.
Као што „амбасадорки“ није јасно која је разлика између десетина хиљада застава са оцилима на протестима у Његошевој Црној Гори и шаховница којима по Србији машу имагинарни домољуби из њених снова, ни наш Баки не капира како је подсмевање опозиционом бојкоту, бојкоту Нинове награде или петицији 93 интелектуалца – ма шта ко о овим разнородним феноменима мислио – благо речено непримерено када стиже из уста илити пера потписника Апела 88.
И нормално, како и приличи новопеченом монтенгринском шовинисти, који се Дукљанима прикључио баш благовремено, као Јозо који је четрдесет пете отишао у Црну легију, Светиславу се у свему привиђа „великосрпска завера“.
Андрићева награда у Вишеграду се, тако, додељује „искључиво заслужним националистима“ (као што су чувени аустријски или, биће, словеначки националиста Петер Хандке, кинески националиста Ју Хуа или татарска националисткиња Гузељ Јахина, награђена – ето ти националистичке трансферзале – за књигу о Хандкеовим Швабама…).
Нинова награда из својих славних дана је, по Басари, била под контролом „националистичке чаршије“, док је ова, корпоративна, баш пицикато.
А подршци бојкоту, који му „смрди“, каже, недостају још Сима Спасић, Љиља Смајловић и Бака прасе.
Нема сумње да би било занимљиво Светино искрено, али стварно искрено сведочење о томе како је „националистичка чаршија“ додељивала НИН-ову награду пошто је прву, по сопственом признању, добио баш у време њене владавине.
И у праву је – за Симу Спасића не знам, али верујем да Љиља Смајловић и Бака Прасе, као и већина људи у Србији који имају три даске у глави, подржавају бојкот Нинове награде и њихова имена стварно недостају. Као што у његовом Апелу 88 недостају Насер Орић, Марко Перковић Томпсон и блаженопочивша Вишња Павелић.
А што се тиче лауреата Андрићеве награде из Вишеграда, поменутих и непоменутих, укључујући и човека који је награду основао – Света може да чучне и почне.
Али, ево, да будем конструктиван – предлажем да се Нинова награда од сада додељује квартално, како би Светислав Контрабас стигао да је добије осамдесет осам пута, плус још једном за Вишњу, минус два пута за Насера и Томпсона које су „националистички“ жири и „антифашиста и Југословен“ Богољуб већ одрадили.
Хоће ли би ти лако – неће.
Али, шта да радимо – зачепићемо нос.
