Милан Ружић

Другосрбијанске птице

20.05.2020.

Навикли смо на многе птице у „Другој Србији“, али у последње време највише има лешинара који круже изнад Србије чекајући да она издахне, па да је раскомадају. Они су потпомогнути детлићима који за њих и остале другосрбијанске цвркутане буше рупе у српској администрацији и закону кроз које се провлаче.

Перјаницама „Друге Србије“ напуњен је ревизионистички јастук на ком дремају истина и правда за Србију и српске жртве, а на ком ноге одмарају аутошовинизам и демагошки модификовано усташтво. Оно се заснива на томе да постоје само српски злочинци док су српске жртве обична измишљотина „великосрпских националиста“. А „великосрпски националисти“ су сви они који се усуде да кажу истину о свом народу.

Занимљиво је како другосрбијански гласноговорници за сваки навод неког национално опредељеног интелектуалца не уважавају цитате из историографије, а када они говоре о било чему, довољне су само њихове речи исцвркутане са злом намером.

Птице станарице „Друге Србије“ би радо постале селице, али сви и овде, као и у тим топлијим крајевима где би се оне селиле, знају да од њих нема никакве користи ако нису у Србији и ако не ударају на своју земљу.

Оне се пуних џепова гнезде у Твитер налозима одакле, са тог разгранатог дрвета, пљују по Србима који прођу испод крошње.

Њих су још као јаја у српска гнезда увалиле неке кукавице чији су родитељи панично одлетали са свих места где је страдао српски народ, јер им је милије било да опстану они него њихова држава. И кад год би се догађао неки полом у овој намученој земљи, те вране и гавранови би долетали до палих Срба и односили са њихових лешева, метафорички, али и буквално, све што сјаји и сами се китили тиме.

Много је врста птица у „Другој Србији“, и пуно их је медијско небо. Мислећи да су изнад свих, гракћу са тих измишљених висина, засеравају симсеве српских кућа и институција, улећу у њих када неспретним летом сломе стакло и онда на све стране дивљају, па лети перје на све стране.

Покушали смо да пободемо истину у земљу као страшило које би их отерало, али они страшило потпуно игноришу, јер је њихова жеља за пуним стомаком много јача од страха од истине и Бога. Они кљуцају и пију јаја пернате српске живине која увек заврши у некој кланици коју ће ти лешинари касније порицати, користе гнезда и ките се перјем оних које највише мрзе, али само онда када им то одговара.

Али једнога дана, као годишње доба, доћи ће истина, па ћемо сведочити томе како изгледају те летачице и певачице када се истимаре, па испод сјајног перја остане само једно обично закржљало беспомоћно птиче чији ће бивши крик тада одзвањати као обичан писак који може одозго чути неки орао ком су служили, или одоздо нека змија којој су давали за право и у чије име су певали када су рептили тражили део српског гнезда.