Милош Ковић
Драгоцени путокази: У спомен на Светомира Бојанина (1932-2024)
(Милош Ковић) фото: С. Гарић
На Светог Стефана, на дан своје Крсне Славе, у 92. години, упокојио се српски психијатар Светомир Бојанин. Интелектуалац европског формата, чије обимно, философски усмерено дело нуди много подстицаја не само за психијатрију, него за све академске дисциплине које теже разумевању човека и смисла његовог постојања, Бојанин је у српској култури, којој је свим срцем припадао, остао недовољно познат. Главни разлог за то требало би тражити у његовом одбијању да се покори духу времена и средини у којој је живео. Изразито српски усмерен, дубоко православан, поносан на своје грађанске корене, у Титовом добу нити је хтео, нити је могао да рачуна на прве редове и положаје. Отмене и ненаметљиве природе, он се није гурао, нити препоручивао. Тада је могао да буде познат само као психијатар који је са усавршавања у Француској у Србију донео нове стручне методе и увиде, али и као писац умногоме субверзивне књиге речитог наслова Школа као болест. После пада Берлинског зида и Титовог режима, међутим, он се низом књига открива као писац широког захвата, аутентичне мисли и богатог животног искуства. Истинска признања почела су да стижу тек са сазревањем српског друштва, у Бојаниновим позним годинама.
Потписник ових редова, који је имао срећу да Светомира Бојанина упозна пре готово четири деценије, у његовом најинтимнијем, породичном окружењу и да са њим често разговара, срео је мало људи са тако изграђеном и разуђеном историјском свешћу. Сваку нову културноисторијску или политичку чињеницу смештао је у контекст свог личног, завичајног, националног, православног, европског искуства. Нација за њега није била само пут ка трансцендентном, од личног ка заједничком, од пролазног ка трајном, од тренутног ка историјском. Тврдио је да је она превасходно етички појам – морална заједница, која јасним и древним моралним нормама чува своје припаднике од огрешења. Уколико смо поносни јер припадамо народу кнеза Лазара или Николе Тесле, мора нас бити стид када припадник нашег народа учини нешто лоше. Осећамо се дужним да га у томе спречимо и да га на тај начин сачувамо. Милорад Екмечић се у уводу Дугог кретања између клања и орања не позива случајно на један драгоцени оглед Светомира Бојанина посвећен нацији и националном идентитету.
Историјска свест Светомира Бојанина проистекла је из дугог и богатог животног искуства. Рођен у Болману, у Барањи, био је прави смирени, сређени, самосвесни и истрајни панонски Србин. На студијама медицине у Загребу педесетих година 20. века, из прве руке је упознао све појавне облике средњоевропског борбеног римокатолицизма, сву стрпљивост и упорност хрватске идентитетске политике, као и све заблуде српског југословенства. У Јасеновцу је видео једно од одсудних историјских искустава српског народа, полазну тачку у сагледавању сваког српског историјског, политичког, или егзистенцијалног питања. О томе је, у загребачким, студентским данима, често разговарао са колегом и пријатељем Јованом Рашковићем.
Светомир Бојанин је саговорника увек изнова изненађивао својим културноисторијским студијама и продубљеним, промишљеним знањима, посебно оним посвећеним српском средњем веку. Она су додатно уобличавана у његовим београдским годинама, када је као млади психијатар припадао кругу пријатеља који се, око Милана Кашанина, окупљао у кафани „Видин капија“. Са некима од њих, и после Кашанинове смрти, какви су били Жарко Видовић, Ђорђе Оцић, Владета Јеротић, остао је у трајном и живом контакту. Кашанинов формативни утицај, ојачан заједничком барањском завичајношћу, био је посебно видљив у овој врсти Бојанинових интересовања. Интимно познавање духа средњег века, укорењено у европској културној историји, од Милана Кашанина до Јохана Хојзинге, од Шарла Дила до Жоржа Дибија и Жака ле Гофа, проширено кретањима у савременој антрополошки усмереној медиевистици, данас исповеда његов син, врсни српски византолог Станоје Бојанин. Кћерка Јелена Бојанин наследила је очеву љубав према медицини, помагању деци и свима којима је подршка потребна.
Од свега што сам, на дар, примио из руку Светомира Бојанина, можда је најдрагоценија његова мисао да је човекова најважнија особина – доброта. Веровао је у доброту и говорио да је лако бити добар, јер се тада поступа по човековој урођеној, Богом даној природи. Када чинимо другачије, верујући да ће нам тако бити лакше, ми повређујемо себе и бирамо тежи пут.
Верујем да ће тек доћи време у коме ће се пажљиво читати књиге Светомира Бојанина. Оне ће, уколико дође до препорода, или до бар делимичног оздрављења српског народа, моћи да послуже као драгоцени путокази.
