Милан Ружић

Драго је њима све што је преко границе дошло!

16.12.2015.

Шта се ово догађа около? Отварање поглавља? Каквог поглавља? Па чекајте, зар то није оно отварање оних поглавља које нам је обећано пре ко зна колико година? Ако је то то, свака нам част.

Само, није ми јасно то отварање поглавља. У земљи у којој је све затворено, отварају се странице поглавља неке књиге у којој ништа добро није написано. У Србији оваквој каква је, потеклој од предака онаквих какви су, отвара се поглавље такво какво је и још се неко толико радује? Нека ми неко објасни разлог те радости.

Шта ми то усвајамо? О чему ми то преговарамо? Да ли је неко сељака који има парче своје земље, колико год то парче било, питао жели ли он да његова њива уђе у ЕУ? Сад ми није јасно да ли преговарамо о томе шта ће и колико ће нам којечега узети или преговарамо за колико ћемо то нешто продати? Даш некаквој унији своју земљу да она са њом ради шта хоће и још се претвараш како је све то лепо и корисно.

Ако неко Србина научи новој историји, новим законима, новом понашању, новим границама, новом језику, па са њим и новом писму, новој моди, новој музици покупљеној са депонија Азије, новој вери, новим вредностима, па шта ће онда остати наше? Дакле, мењаћемо се комплет. Ако се скроз променимо, хоће ли у Србији остати Срба и да ли онда у ЕУ улази Србија или улазе Европљани? Ако улази Србија, што је мењају? А ако улазе Европљани, што су излазили да би сад поново ушли?

Данас кад се више уопште не зна хоће ли кроз пет минута уопште света и бити, ми се упуштамо у дугорочне планове који од нас захтевају да ми не будемо ми и то на дуг временски период. Да то од нас захтевају на краће време, па да им се удовољи, али овако просечан Србин стварно не може да издржи.

Има у Срба и доста оних којима тај назив одавно не прија. Они себе називају „проевропски оријентисанима“ или „Европејцима“. Мени лично Европа уопште не смета, али сматрам да смо ми у њој од самог настанка Србије, што физички, то и интелектуално. Понекад ми засметају ови горенаведени проевропски оријентисани, јер се понашају као да су у ствари паневропски оријентисани, а разлика је велика. Они се могу назвати и пронесрпски оријентисанима, јер неће подржати ништа наше (тј. своје) па чак и по цену да је добро. Што би се у шали рекло, пљуваће нас па макар ми били и лоши. Њима је драго све што је дошло преко границе. Ово унутра је за њих прљаво, застарело и несигурно. Они уместо нормалних светаца желе свеце којима око главе уместо ореола светли дванаест звездица, а ни сами не знају како се извукоше испод оне једне петокраке.

Не стојим ја на путу преговора и отварању поглавља, али ме интересује како то да смо стигли до поглавља неке књиге ни наслов јој не прочитавши, нити смо читали њен предговор, а не интересује нас ни ко се крије иза псеудонима писца те исте књиге.

Ако икако и успемо да се домогнемо тих страница, а успут се начисто променимо, можда ће се неколицина нас, који ћемо ту књигу живети не својом вољом, питати шта смо нама ми.