Баждарење полиграфа
Драгицу Николић за председника!
Кани ли да победи на председничким изборима, опозиција као заједничког кандидата мора предложити Драгицу Николић, супругу председника Србије, Томислава Николића.
Она им је једина шанса.
Сваког мушкарца може да победи само његова жена. А, она, није обична, него жена – громада! Интелектуална громада, не физичка.
Зато, при таквом избору не би лоше прошао ни остатак Србије, рачунајући народ, затим – владајућу коалицију и, у крајњем, и Српску напредну странку, као већинског власника коалиције. И државе.
Зашто и како?
Лако! Ако може Хилари Клинтон да крене стопама свог мужа, зашто и Драгица не би кренула стопама свог брачног друга? Шта је то што може да уради амерички председнички пар, а не може српски?
А, будимо и прагматични!
Опозиција би била намирена – јер би победа Драгице била победа опозиционог кандидата; власт би била намирена јер би председничка власт ”остала у кући”, међу Николићима; народ би био намирен јер, рецимо, не би морао да исељава Николиће из резиденције на Дедињу и усељава у неку другу вилу на Дедињу; не би морали да их исељавамо из Председништва на Андрићевом венцу, већ само да им заменимо канцеларије – Тома пређе у канцеларију Драгициног Фонда, Драгица пређе у председнички кабинет (или им само заменимо плочице на вратима, пе нико нигде не прелази); нећемо морати да правимо још једну цркву – задужбину, јер су је већ направили, изузев ако буду желели да не остану заједно и у животу после смрти; Драгица неће морати да отвара фабрику нудли у Србији, јер је Тома већ отворио; са њом смо начисто да није купила факултетску диплому, јер се и не хвали да је има; док на ред дође преиспитивање средњошколских диплома, она ће већ протурити један мандат; не могу је , као Тому, таблоиди оптужити да има швалерку…
А, тек на међународном плану!
Избором Драгице за председника, Хрватској би био задат смртни ударац, јер први пут у новијој историји Србије, Колинда Грабар Китаровић, председница Хрватске, не би била за прса испред српског председника, што сада јеста случај; каква ће то четворка бити – Драгица, Колинда, Меркелова, Хилари – као четири стуба света; избором Драгице за председника, Зоран Милановић би аболирао Тому и Вучића; Драгица би у међународну политику ушла са завидним познавањем и познанствима са државницима, од шејка до себе, као Томиног римејка…
Шта Тома добија, осим што ће бити прва дама, односно први господин Србије?
Може да настави да живи као до сада, да се не меша у посао председника Србије; сигуран је да ће отићи и на Олимпијске игре у Токију, као пратња председнице Србије; може да се посвети научном раду, рачунајући и докторат; престала би медијска хајка на њега ”да на женину гардеробу даје више пара него што њих двоје зарађују”, јер, ако Драгица буде председник, онда она никако не може имати жену која превише троши на гардеробу (то је, тренутно, могуће само у министарском ресору Владе Србије); може да се посвети и хуманитарном раду, али ће морати да на бенкицама, портиклама и баде мантилима извезе иницијале ТН, уместо ДН; може да се посвети озбиљнијој производњи ракије; као супруг председнице Србије наставио би да путује светом; на великим међународним форумима, Драгица би морала да седи на досадним састанцима државничког формата, а Тома ће да се ”шврћка”, што би рекао комесар Вулин, са државничким женама и да са њима размењује рецепте за мафине и ракију…
И коначно, после пет година, Тома може поново да се кандидује за председника Србије!
За Кабинет председника Србије, корист би могла да буде круцијална: Драгица ће, са урођеним женским смислом и нагоном за променом распореда намештаја и ситног покућства, увести ред на председничком асталу, тако што ће ствари на њему окренути ка себи (првенствено сат, да не би морала да устаје из председничке фотеље и обилази око стола да види колико је сати – а сат је, од када је Томе у Председништву, окренут ка камерама, као и књиге, фотографије најмилијих…); Драгица да не мења положај компјутера, јер је Тома, исправно, окренуо екран према себи.
У чему је интерес СНС?
Најпре: изашли би у сусрет опозицији и могли би, први пут у савременој историји Србије, светској јавности да кажу: ето, дали смо све од себе, а толико смо демократични да опозицији дајемо и свог кандидата за председника Србије, алал им победа!
Могли би још да кажу: нека Драгица буде наша Хилари, пошто ”трампавог Шешеља” већ имамо за вратом; као Шешељева кума – најбоље ће знати како са њим, јер се у Србији, по традицији, кумовске везе решавају по скраћеном поступку (скраћивањем за главу?);
А за Драгицино село, шта би био бенефит – када би им понудили ”Драгицу за председника!”
Рећи ће: ”Па, дали смо је за председника, неће ваљда, опет, за неког председника, да се преуда?
Шта добија, још, Србија?
Видеће председницу у маскирној униформи врховног команданта, а њеног супруга ће гледати на модним ревијама и у друштву осталих првих дама на међународним сусретима државника…
Још једном, за Србију: најбитније је да смо завршили све што је потребно за једну председничку ташту, укључујући и дипломатски пасош; по природи ствари, Драгица не може имати ташту, изузев ако, једног дана, постане министар локалне самоуправе.
И, још једном, образлажући разлог да СНС подржи Драгицу Николић за председника, СНС може да каже:
1) Опозиција у Србији је толико немоћна да смо јој дали свог кандидата.
2) Ако Драгица победи, рећи ће – ”хтели смо да учинимо Томи и опозицији”.
3) Ако Драгица изгуби, рећи ће – ”хтели смо да учинимо Томи, а зајебали смо опозицију тако што смо понудили кандидата који није лепши од Бориса Тадића”.
А, шта ћемо ми, ако Драгица победи?
