Милош Ковачевић
ДОСЈЕТКА КАО ДОМИНАНТА ЕПИСТОЛАРНИХ ПРИЧА МОМА КАПОРА
Сву књигу Мома Капора Драги наши (Капор 2009)[1] чине приче у форми писма. То су текстови које је он објављивао у колумни «011» у Вестима, дневним новинама српске дијаспоре, што излазе у Франкфурту на Мајни. На неке од битних особина тих текстова упућује не само позивни телефонски број Београда у називу колумне и сам наслов књиге, него и изјаве самога Капора у појединим од текстова у књизи.
У наслову књиге издвојена српска епистоларна формула обраћања – коју чине прави или супстантивизирани апелатив с атрибутом драги[2], а која се сусреће и у десетак у књигу увршених текстова – показује да се аутор у виду писама обраћа «земљацима у туђини», наглашавајући да они од њега у овој рубрици очекују «вести о Београду» (124)[3].
Ту у наслов издвојену епистоларну формулу обраћања, у неколико различитих језичко-стилских варијаната, Капор употребљава у дванаест од укупно 113 текстова који чине ову књигу. Једанпут у форми: Драги наши земљаци у туђини (178); једанпут: Драги моји земљаци у туђини (133); двапут у облику: Драги моји земљаци (113); чак осам пута у форми: Драги наши у туђини (8, 22, 33, 139, 142, 153, 156, 159), и једанпут у верзији: Драги моји у туђини (253). У свим верзијама, као што се види, сусреће се само придјев драги, који има значење квалитативно-емпатичког атрибута. Три верзије поздравне формуле у свом саставу имају именицу земљаци праћену двама препонованим конгруентним атрибутима, од којих је први емпатијско-емоционални атрибут драги, а други замјеничко-посесивни атрибут моји или наши. Само се једанпут дата формула јавља без неконгруентног атрибута у туђини, чије је навођење врло значајно како због новина које излазе у туђини, тако и због локационе ситуираности адресата (земљака), што је битан, ако не и најбитнији, разлог постојања не само наведених писама него и новина у којима се она објављују. Уводна епистоларна поздравна формула најчешће се, како се из наведених примјера види, остварује у супстантиватизираној верзији, тј. у синтагматском облику у коме посесивна замјеница наши (чешће) и моји (рјеђе) преузима функцију цијеле конгруентне супстантивне синтагме моји/наши земљаци. Придјевске замјенице наши и моји употријебљене без именице наступају у синтагми драги наши/моји као «функционални заступници именице» (Ковачевић 2000:268), што посредно потврђује уз њих (баш као и уз именицу земљаци) употријебљени неконгруентни атрибут у туђини. Супстантиватизацијом посесивних замјеница постаје наглашенија компонента интимизације, присности у самој уводној поздравној формули, с тим да је та интимизација већа код употребе сингуларног облика замјенице (моји), гдје писац наступа у своје име, него код плуралског облика (наши), где он говори у име свих не само Београђана него и Срба из домовине.
Та уводна епистоларна поздравна формула као да предодређује жанровску припадност ових Капорових текстова. Најлакше би их, на основу те карактеристике било подвести под епистоларну књижевност. На такво одређење као да упућује и Капорова изјава у једном од у књигу укључених текстова, гдје се изричито каже:
Драги наши у туђини, ми смо хвала Богу добро и здраво, што и вама од свег срца желимо. Не сећамо се баш тачно кад сте отишли одавде и јесте ли можда заборавили на нас и наше мане и врлине, па вас подсећамо овим малим писмом какав смо ми народ и како нам је немогуће удовољити[4]. (8)
Капор, дакле, не само да текст започиње епистоларном уводном формулом него одмах након те формуле свој текст назива «малим писмом». Та два критеријума, међутим, нису заступљена у свим текстовима што чине ову Капорову књигу. Они у тим текстовима чак много чешће изостају него што се реализују. А и да се остварују у свим текстовима из књиге, тешко да би се само на основу њих ти текстови могли подвести не само под епистоларну књижевност, него и под епистоларне текстове уопште. Наиме, покаткад употријебљена епистоларна уводна поздравна формула не представља ни нужни а камоли да представља довољни услов за сврставање ових Капорових текстова ни под епистоларно некњижевне (о нужним карактеристикама епистоларних текстова в. исцрпно у Поповић 2000) ни под епистоларно књижевне текстове (о писму као књижевној форми в. нпр. РКТ 1992: 602-605). А само у једноме тексту изречену и напријед наведену изјаву о писму као жанровској форми датих текстова, Капор ће оповргнути у другоме тексту из књиге, гдје ће рећи:
Драги моји земљаци, ми смо фала Богу добро и здраво, к’о што и вама од срца желимо! Као што видите, ове моје скромне хронике за вас у туђини неће се више објављивати недељем, већ суботом. (113)
Сад Капор, као што се види, уопштавајући дате текстове именује хроникама. И заиста,, под хроником се у журнализму сматра «рубрика која доноси вести и кратке белешке из одређене области (позоришна хроника, књижевна хроника итд.) (РКТ 1992:269). Али, тематски, и још више по својој језичкој изведби ови Капорови текстови готово да немају никаквих подударности ни са текстовима «новинарске хронике» ни са текстовима који припадају хроници као књижевном жанру.
Ти текстови, које смо у наслову нашег рада одредили као приче, одражавају најсуштаственије књижевноумјетничке приповједачке особине Мома Капора. Мало која књига као ова тако добро репрезентује Капора као приповједача. А међу доминантне Капорове приповједачке особине критика је готово унисоно убрајала бар три: а) постојање приче, б) духовитост и/или хумористичност, и в) специфичан језик. Готово је неподијељено мишљење књижевних критичара да «овај писац има причу, једнако занимљиву колико и заводљиву. Његова прича је једноставна и животна, сликовита и уверљива, разиграна и духовита, весела и безбрижна» (Пијановић 2012:164). Код Капора, «ма који догађај да описује, ма који догађај да преприча из живота, имали смо једну предивну причу. […] При томе Капор се трудио, за разлику од наших писаца, да избјегне све што је онеобичавање, трудио се да и необичне ствари учини обичним, он је користио нешто што би се могло именовати као обичавање. Он је, у ствари, парадоксално, самим тим онеобичавао сваки догађај и налазио за њ једну суптилну књижевну форму» (Легенда Капор 2011: 255 Радомир Уљаревић). Једноставно речено, Капорова прича је лијепа прича. А за Капора – по мишљењу М. Савића – «лепа прича је она која има просто лепу причу (занимљиву и интригантну фабулу, са неочекиваним обртом). Та лепа прича дешава се у садашњости (у тренутку писања), свуда тамо где је њен аутор ‘скитао’. […]. Лепа прича је она која се може прочитати у једном даху, уз јутарњу кафу и цигарету, у неко недељно касно јутро, у својим омиљеним новинама. Другим речима, лепа прича je новинска прича», при чему «лепа прича тражи и посебну врсту језика. Ноншалантног, козерског, са примесама интелектуалног сленга. У сваком случају, комуникативног, питког попут омиљеног пића» (Савић 2002:5-6). А једна од најбитнијих језичко-наративних особина Капорових јесте хумор, у коме Капор «никада не прелази ону границу јетког сарказма где се увек прошлост руга садашњости. Ради то са умећем из кога излази чудесна енергија која уме да извезе ситан вез, да направи бравуру, мајсторију» (Братић 2008: 247). «И најозбиљније исказе, изјаве и реплике Момо је застирао хумором. Вазда је имао на уму поенту и није одвећ проширивао реченицу, ни околишио, ако то није било намерно одлагање сижејног разрешења или, просто, реторички шарж» (Легенда Капор 2011: 68, Пуриша Ђорђевић). Другим ријечима, у Капоровим причама као да се осјећа потреба истицања «врцаво-хуморне комуникативности по сваку цену» (Стојановић 2006:168). Закључно речено, «Капор је мајстор приче у којој се истина живота спаја са његовим наличјем, а трагика ублажава фином иронијом и незлобивим хумором» (Пијановић 2012:163).
До трију наведених доминантних Капорових наративно-језичких особина критичари су дошли и не помињући збирку Драги наши, иако те особине, без икакве сумње, од свих његових дјела најбоље пристају управо датој збирци. Зато и не треба да чуди то што смо већ насловом нашега рада – и поред тога што је књига збир «новинских текстова» – текстове у тој књизи жанровски окарактерисали «причама», ако се зна да је за Капора – како је то М. Савић добро уочио – «лепа прича новинска прича». Најљепше своје приче Капор је најприје и објавио у новинама. А томе су потврда и све приче из збирке Драги наши, које није лако поджанровски одредити, уосталом као ни друге Капорове приче. Очито је да ове Капорове приче имају једну битну особину епистоларног жанра, а то је да је у њима као у сваком епистоларном тексту све «подређено основној сврси – стварању индивидуалне слике света, понуђене од стране пошиљаоца – примаоцу» (Поповић 2000: 272). Од нужних конститутивних елемената творбе те индивидуалне, капоровске слике свијета, овдје ћемо пажњу посветити само једном, вјероватно најзначајнијем: мјесту и улози алузивно-анегдотских микродискурса у структури Капорових прича из збирке Драги наши.
Ниједне приче у овој Капоровој збирци нема без досјетке. Досјетка у већини тих прича има статус структурно-семантичке доминанте. Као да је у причи све њој подређено. И као да се у њој као поенти све и «разрјешава».
Овдје досјетку сматрамо општим термином који покрива све хумористичке врсте. А под смијехом, подразумијевамо «појам који у себи садржи и инхерентно својство самог предмета које под одређеним условима изазива субјективни доживљај реципијента тог предмета. Теорије смеха, због тога, морају да воде рачуна о комичној техници као conditio sine qua non смеха, тј. као ‘припремној радњи’ смеха, да би и сам и Смех као њен ефекат могао да буде колико-толико аналитички посматран» (Перишић 2010:18). Комично се при том може посматрати «кроз три доминантна етоса смијеха: кроз хумор (као ведру и доброћудну страну преобликовања стварности), кроз сатиру (као облик подсмјешљиво-критичког и заједљивог исмијавања индивидуалних и друштвених аномалија), те кроз пародију (као облик комичног имитирања књижевних дјела и читавих жанрова, који је рјеђе доброћудан и хумористичан, а најчешће сатирички подругљив, негаторски и разарајући)» (Максимовић 2012: 58).
Досјетке Капорове готово без изузетка припадају «етосу хумора». А општа карактеристика свих досјетки јесте неочекиваност – или у форми, или у садржини. У било којој успјелој досјетки «нисмо у стању да непосредно разликујемо који удео уживања потиче од духовите форме а који од изврсне мисаоне садржине. У тој подели ми се увек преваримо: једном прецењујемо квалитет досетке услед тога што се дивимо мисли садржаној у њој, а ускоро затим, обрнуто, прецењујемо вредност мисли због задовољства које нам приређује духовито рухо» (Фројд 1976:136).
У Капоровој збирци Драги наши досјетке углавном чине вицеви, анегдоте и афоризми. «Виц бисмо могли дефинисати као ‘комичну досјетку’, анегдоту као ‘духовиту или хумористичку досјетку’, а афоризам као ‘умну или филозофску досјетку’. Због тога у вицу и анегдоти досјетка почива на искључењу слушаочевог (читаочевог) свјесног мисаоног ангажмана, док се до афористичке досјетке може допријети тек уз активирање мисаоног интересовања. Тако мисаони ангажман у вицу и анегдоти онемогућује, а у афоризму омогућује, дејство досјетке» (Ковачевић 1998:170).
За анализу досјетке у Капоровим причама врло битна је сама композициона структура причe. Готово све Капорове приче, посматране из перспективе њиховог почетка и завршетка, имају својеврсну текстуално «урамљену» структуру. Као да их уоквирује «терминални рам» (Поповић 2000:132). Улогу маркера краја приче Капор намјењује досјеткама. Готово свака Капорова прича у Драги наши по правилу се завршава досјетком, најчешће неким вицем, анегдотом или афоризмом. Маркери почетка приче су двоврсни, зависно од тога да ли Капор причу отвара или не отвара поздравном епистоларном формулом.
Ако прича започиње епистоларном поздравном формулом, онда Капор при крају реченице која ту формулу одражава, или пак у првој реченици која иза епистоларне отварачке реченице слиједи идентификује тему приче. Конативна језичка функције, коју подразумијева поздравна формула, као да је и реализована само зато да би се лакше и непосредно дошло до референцијалне функције текста[5], тј. до актуелизације теме о којем ће се у датоме тексту говорити. Ево за потврду неколика примјера у којима курзивно издвајамо прелаз с конативне на референцијалну функцију, тј. начин увођења теме у текст:
Драги наши у туђини, ми смо хвала Богу добро и здраво, што и вама од свег срца желимо. Не сећамо се баш тачно кад сте отишли одавде и јесте ли можда заборавили на нас и наше мане и врлине, па вас подсећамо овим малим писмом какав смо ми народ и како нам је немогуће удовољити. (8: «Никад народу удовољити»); Драги наши у туђини, ми смо, фала Богу, добро и здраво, као што и вама од свег срца желимо. Не морате нам слати оно што сте летос обећали; ништа нам не треба, свега имамо. Ето, прође и новембар и баш смо закиселили сто кила купуса у подруму. (153: «О киселом купусу»); Драги наши у туђини, ми смо, хвала Богу, добро и здраво, што и вама од Бога желимо. Питате нас шта код нас има ново? Па има, ето разводимо се… ( 159: «Развод на српски начин»); Драги моји у туђини, ми смо хвала Богу добро и здраво, што и вама од свег срца желимо. Благо вама што сте тамо где сте јер да сте овде, међу нама, били бисте проглашени најглупљим народом на свету. (253: «Најглупљи на свету») и сл.
У Капоровим причама без епистоларне поздравне формуле најчешће се већ у првој или у другој реченици текста идентификује тема приче. Друкчије речено, одмах се активира референцијална функција језика. Ево и неколика примјера за потврду:
Недавно је у Београду одржан први Сајам еротике, где је ова наша значајна привредна грана добила своје заслужено место у бројној породици сајамских манифестација. (58: «Еротски вашар»); Отишао наш човек у Швајцарску да посети брата од стрица. (15: «Браћа од стица»); Од кад знам за себе, траје рат између бадњака и јелки. (36: «Бадњаци и јелке»); «Да ми је само пет минута власти!» често чујем неког незадовољника како прети некоме. (48: «Пет минута власти»); Срби су народ кратког памћења. (82: «Кратко памћење») и сл.
Од најаве до завршетка Капор прича у првом лицу, прича о ономе што му се догодило или што му се догађа, што је чуо или прочитао. Тај интермедијарни дио приче, та разрада приче неодољиво подсјећа на најблиставија фељтонистичка приповиједања, гдје се «обрађује неки актуелан догађај, али се догађај не слика, већ се о њему расправља», и то најчешће тако што се о њему износе »личне опсервације, изванредне мисли, самосталне медитације и одређени субјективно-осећајни однос према проблему» (Животић 1993:148).
Досјетки није ослобођен ниједан структурни елемент Капорове приче, али се она примарно ипак реализује на крају приче, као њена поента. Најрјеђе се досјетка код Капора сусреће у уводном, отварачком дијелу приче. За примјер наводимо само једну:
Постоји само једна ствар гора од одлажења на дипломатске пријеме, то је – не бити позван на њих! (324: «Дипломатски пријем»)
По својој језичкој функцији oва уводна реченица аналогна је већини Капорових реченица што долазе на почетку приче – њоме се експлицира тема приче. Али је, за разлику од других почетака, ова Капорова инхоативно-отварачка реченица остварена у форми парадокса, као фигуре «хармоничног противурјечја» (Ковачевић 2000:111-115). Прелазак на парадоксички завршетак Капор је обиљежио и графостилемски, употребом црте у функцији наглашавања реторичке паузе, након које слиједи навођење дијела реченице који је с обзиром на семантику претходног дијела реченице најмање очекиван, готово супротан ономе што бисмо очекивали на основу значења преосталог дијела реченице. Управо тај смисаоно неочекивани завршетак цијелу реченицу чини наоко бесмисленом, али само наоко, будући да се након дубљег промишљања долази до сасвим супротног закључка – да је у питању веома смислен садржај, заодјенут у сјајну фигуративну форму парадокса.
Досјетке, попут наведеног парадоксичког израза, у уводним реченицама Капорових прича веома су ријетке. Готово да наведени парадокс представља изузетак у овој Капоровој збирци прича. Али се зато код Капора различити типови досјетки неријетко реализује у интермедијарном дијелу приче (у дијелу који би се могао окарактерисати као разрада приче). За потврду наводимо само три примјера:
а) Најлепшу филозофску мисао о економији изрекао je чувени газда Језда у једној телевизијској емисији кадa je рекао:
„Не, не, посао је посао, али бизнис је бизнис!“ (135: «Српско чудо»)
б) Када смо били мали, играли смо се још и каубоја и Индијанаца. Нико није хтео да буде каубој! […] Као да смо већ тада некако предосећали да ће нам каубоји једнога дана кад одрастемо покушати да отму земљу, радије смо бирали да будемо Индијанци, мажући се ратним бојама – кречом, ћумуром, алевом паприком и пекмезом. (267: «Жандари и, лопови»)
в) Још у гимназији, редовно сам ишао на поправне испите из француског, руског и српске граматике.
Никако да ухватим једно слободно поподне и научим тај енглески! Једна надобудна дама у неком отменом дипломатском друштву покушала је да ме увреди:
„Како нам то, ви, откривате Америку у својим књигама, а не знате енглески?“ ‒ питала ме је.
„Госпођо,“ казао сам, „Колумбо је, такође, открио Америку, а није знао ни речи енглеског!“ (349: «Шатроперамикалаза»)
Све три наведене досјетке могу се под анегдоте подвести, прије свега по томе што представљају сажето испричан духовит или шаљив доживљај или догађај везан за конкретне личности (у првом примјеру за «газда Језду» у друга два за самога аутора). Анегдотски ефекат у првом примјеру проистиче из потенцирања нетаутологичности двију емфатички наглашених субјекатско-предикативних конструкција, са блискозначним именицама у свом саставу, с тим да је једанпут то именица домаћег поријекла («посао је посао»), а други пут англицизам («бизнис је бизнис»). Емфатички остварен «таутолошки нетаутологизам», са низом алузивних компонената које нужно подразумијева сам тип «бизниса» и начина његовог остварена код свим Србима познатог газда Језде – дату анегдоту чине врло успјелом досјетком, која одсликава не само «бизнис-филозофију» газда Јездину, него и још више «многе од нас» на којима је он ту своју «филозофију» испробао.
Друга анегдота све је заснована на алузивно-асоцијативним везама. Дјечија игра каубоја и Индијанаца метонимијски се преноси у блиску српску јучерашњицу чак с идентификованим «каубојским» понашањем Америке према Србима, при чему Срби у оба виђења – и америчком и српском – добијају статус «Индијанаца», с тим да алузија на резултат «каубојског дјеловања» укида различитост њихових «тачака гледишта».
Трећа анегдота има најпрозирнију језичко-структурну основу. А то је полисемичност глагола «открити» у оквиру синтагме «открити Америку», која је једанпут (кад се говори о Колумбовом открићу) употријебљена у нефразеолошком значењу, а други пут кад се говори о ауторовом, Капоровом открићу употријебљена је као полуфразеолошки израз (зато што сама лексема Америка у том споју и даље задржава своје основно, истина метонимијско, значење). Конкретно речено, синтагма «открити Америку» доведена у везу с Колумбом значи «проналазак дотад непознатог континента», док у контексту с «открићем Америке» у ауторовим књигама та синтагма представља полуфразеологизам са значењем «откривати нешто ново о Америци», чему контрастира «госпођина» увредљива алузија што је овај фразеолошки израз нужно носи «открити оно што је већ одавано и добро познато». Са том духовитом поентом анегдоте «сагласан» је и уводни дио афоризма у коме се даје «самоиронијски отклон» о «језичком таленту», који истовремено и подржава и негира образлажуће «правдање» аутора као јунака анегдоте: «никако да ухватим једно слободно поподне и научим тај енглески».
Досјетке употријебљене као уводне реченице или пак досјетке у дијелу разраде приче подржавају структурно-семантичке функције тих дијелова у оквиру цјелине приче. У уводном дијелу досјетком се на ефектан начин реализује референцијална функција приче (тј. наводи њена тема), а сама досјетка готово да има отварачко-«интригантни» прагматички карактер: треба да од почетка неосјетно веже читаоца за причу наговјештавајући му «духовитост» цијелог њеног садржаја. Досјетке у разради приче служе као «образлажући», поткрепљујући елементи опште теме. Пуну структурно-семантичку вриједност добијају тек из суодноса с осталим компонентама разраде приче.
Ни увод ни разрада, иако их Капор и у њима употребљава, нису за Капорову структуру приче право мјесто реализације досјетки. Завршетак приче код Капора је резервисан за досјетку. Готово да се као конструктивно начело Капорових прича може извести правило: причу треба завршити досјетком као поентом. Тако досјетка у Капоровом структурисању прича има статус затварачке, финитивне компоненте.
То се најбоље види по примјерима Капорових прича са финално реализованим досјеткама, које имају функцију «додатног» семантички самосталног микротекста, у функцији затварачког маркера приче. А на тај «структурно-семантички» прикључни карактер досјетке, неријетко и сам Капор експлицитно указује употребом прилога узгред, као текстуалног конектора за структурно прикључене, претходним текстом непредодређене садржаје. Ти садржаји се показују као релативно самостални у односу на претходећи текст, они су увијек по нечему у вези са садржајем приче, али их тај садржај нужно не подразумијева, па их самим тим структурно-семантички и не предодређује. Зато Капор такве досјетке и прикључује конектором узгред, с тим да тај «узгредни садржај» добија статус поенте, постајући тако структурно-семантичка доминанта цијеле приче. Ево за потврду два таква примјера, с курзивно истакнутим конектором узгред:
а) Шта намесници науме, то остваре. Нису они сами. Иза њих су Нови светски пoредак и свемоћна Америка.
Узгред, на зиду Филолошког факултета у Београду, неки тајни заљубљеник у Америку исписао је спрејом:
КОЛУМБО, ЈЕБЕМ ТЕ РАДОЗНАЛОГ!
Можда ће нови намесник ово прочитати. Штета, много се губи у преводу на бошњачки. (180: «Време намесника»).
б) Биће нам потребно много времена да заборавимо све то и поново заволимо оно што је најбоље на Новом континенту – његову уметност, сликарство и филм, музику и начин одевања, укратко, амерички сан из кога су нас пробудиле њихове бомбе.
Узгред, питају ме каква је разлика између наше и америчке телевизије?
Код нас се, кажу, филмови прекидају понекад ради рекламе, а код њих рекламе ради филмова. (193: «Амерички сан»)
Подређујући све духовитој поенти, да би духовитости прибавио статус врховног начела, Капор помоћу конектора узгред, коме је основно значење «као нешто споредно» уводи досјетку која је у лабавој значењској вези са претходним садржајем, али не и њим предодређена. Прва је досјетка представљена као графит некога «заљубљеника» у Америку, при чему ријеч «заљубљеник» ни на који начин није маркирана као иронијска, тако да тек исписани графит разоткрива њен иронијско-саркастични садржај, у функцији додатног пишчевог коментара. А пренесени графит, посматран сам за себе, представља сјајан афоризам, са врло успјелом и јасно наглашеном алузивно-филозофском поруком: за све што нам ради Америка крива је Колумбова радозналост, без које не би било ни њеног открића, а самим тим ни сијања америчких бомби по Србији! Тај афоризам заокружен је уводним и завршним пишчевим дидаскалијским оквиром, у коме се спектар алузивних компонената проширује. Наиме, функција «колонијалног намјесника», која и не може нигдје у свијету без америчког аманета да заживи, најиманентнија је Босни, која и свој «бошњачки/босански» назовијезик захваљује како намјесниковом одобрењу тако и његовим вишим циљевима, а све то Капор алузивно и на подсмјешљиво-иронијски начин «коментарише».
Друга досјетка своју вриједност захваљује антиметаболичкој структури, која подразумијева «понављање истих чланова [реченице или синтагме] у обрнутоме распореду и обрнутој синтаксичкој функцији» (Ковачевић 2000:154). А та хијастичка структура заправо мијења комуникативно-хијерархијски статус истоврсних чланова, чиме се на привиду таутологичности остварује смисаоно врло продубљена диферентивна порука. У конкретном случају, кроз својеврсну игру ријечима Капор у стилски ефектној форми антиметаболе преноси веома битну поруку о разлици између српске и америчке телевизије, поруку чија је доминантна особина духовитост проистекла из њеног неочекивано добро «скројеног» антиметаболичког «руха».
Иако уведене конектором узгред, који им намеће статус семантичке «споредности», финалне досјетке постају најнаглашенији дио садржаја датих прича, постају њихова поента. Без сумње су од тих «узгредних» досјетки на кохезионо семантичком плану успјелије финалне семантички произлазеће досјетке, досјетке чији садржај представља развијајућу семантичку компоненту претходећег садржаја приче. Показаћемо то на трима примјерима:
а) И таман кад је помислила да је све испреводила, појављују се у друштву Мујо и Хасо! Ђе су, шта раде? Мујо копа канал крампом, а Хасо га затрпава лопатом, а туда наиђе и Суљо па ће да упита што га затрпавају кад нису положили кабл. «Ово је канал за бежићни!» одговара Хасо. (28: «Јабуке у шлафроку»)
б) Кување је, очигледно, ушло у моду. […].
Једанпут су и мене позвали да нешто скувам. Ризикујући да испаднем простак, одабрао сам босански лонац. За то јело сам непревазиђени стручњак. Гледао сам га годинама како се кува, све док лонац није експлодирао, разнео у парампарчад кухињу у којој се кувао, кућу, околне улице, град, и на крају, читаву земљу, расејавши састојке широм света. Бујрум! (234: «Босански лонац»)
в) – Једна кола у Улицу Стојана Аралице – оглашава се диспечер док се возим таксијем. Ех, чика Стојан, сликар париских и личких предела. Када је напунио деведесет четврту годину дође му у атеље једна млада лепотица, студенткиња историје уметности, која је о њему писала дипломски рад.
– Извините, господине Аралица – упита га она – да ли је истина да имате деведесет четири године?
– Истина је… – одговори он.
– Ја вам никад не бих дала! – узвикну студенткиња.
– А и да ми даш, ћерко, ‒ рече с уздахом стари сликар – шта бих ја ту могао? (97: «Улице мртвих песника»)
Три наведене досјетке врло су успјеле и кад се посматрају као самостални микродискурси, и кад се посматрају као структурне компоненте приче. Навели смо минимални претекст тим досјеткама из кога се више него добро види њихова структурно-семантичка зависност од претходећег текста приче, а заправо од цјелине текста приче. У први примјеру Капор хуморно образлаже зашто га не преводе на «фине језике». А то је зато што је «непреводив», јер «како – вели Капор – превести на енглески или француски мој омиљени колач, ако је то уопште колач: јабуке у шлафроку?» (26). И онда објашњава како се супружници странци муче у друштву да нам преведу непреводиво. И све то на крају зачињава вицем о Мују, Хасу и Суљу, не толико да би указао на непреводивост вицева, колико да би датим вицем алудирао на глупост као основну особину Босанаца у вицевима, све то зачињавајући и фоностилемском карактеристиком неразликовања «ч» и «ћ».
И иначе, Босанци, посебно у актуелном терминоодређењу Бошњаци, честа су тема Капорових досјетки. Једна од најбољих у збирци Драги наши без сумње је она о босанском лонцу (б), смјештена на крај Капорове истоимене приче. То није ни виц, ни анегдота, ни афоризам, то је алузивно-алегоријска досјетка. Готово свака ријеч у тој досјетки употријебљена је с двоструким значењем: досјетка може да се чита као чиста алегорија – и «буквално» и метафорично. Друкчије речено, у датом контексту све носеће лексеме ове досјетке (посебно глаголи кувати и експлодирати) укључујући и синтагматске компоненте наслова «босански лонац» – могу да се читају и у примарном и у метафоричном значењу, што указује на амфиболички карактер цијеле досјетке.
Трећи је примјер (в) чиста анегдота, са сликаром Стојаном Аралицом као њеним довитљивим јунаком. Духовитост јунака анегдоте огледа се у свјесном изокретању смисла студенткињиног исказа. Сликар студенткињином исказу свјесно придаје контекстом непредодређено значење, стварајући тако структуру анаклазе као стилске фигуре, која подразумијева да саговорници исту језичку јединицу, најчешће лексему, употребљавају у различитим значењима (в. Ковачевић 1998:163-165), из чега и произлази духовитост досјетке.
Управо ова Капорова за Стојана Аралицу везана анегдота показује да је за Капорове досјетке неосновано тражити упориште у истинитом догађају или доживљају. Наиме, у литератури је баш у вези с Капоровим анегдотама постављано питање «шта је уопште у сећању, да не кажемо у кафанским анегдотама надахнутим не само литерарном инспирацијом, заправо проверљиво?» (Кољевић 2012:247). Такво питање готово да заобилази суштину Капорове анегдотске прозе, скрећући истраживача на погрешан пут. Јер, Капор није записивач анегдота. Он је писац умјетничких прича, са анегдотом као структурно-семантичком доминантом. Зато Капор анегдоте, као и разне друге досјетке, из контекста у којима се с њима први пут сусрео укључује у властити контекст у коме оне добијају друкчију конструктивно-семантичку улогу. Најбољи примјер за то је овдје наведена посљедња анегдота коју Капор везује за сликара Стојана Аралицу. А та је анегдота, само везана за извјесног судију Миша, забиљежена у антологији црногорских народних анегдота (Ђоновић 1990:81), а и ми смо је у посебном раду анализирали како би на њеним карактеристикама показали разлику између анегдота, вицева и афоризама (Ковачевић 1998). И није само ова анегдота показатељ да Капор постојеће вицеве, анегдоте и афоризме преноси у властите контексте, него је то можда још више онај напријед анализирани графитни афоризам о «радозналом Колумбу», који је настао у вријеме српског отпора «бомбардовању» и појавио са на транспарентима на мостовима, али му је Капор задао други контекст, јер он није ту себе ради, него због своје улоге у причи као цјелини.
Зато су досјетке које Капор доноси у својим причама, без обзира да ли се први пут сусрећу код Капора, или их Капор преузима из других извора – контекстуално увијек капоровске. Оне представљају структурно-семантичку доминанту Капорових прича. У Капоровој причи њима је готово све подређено, оне су носећи структурни и семантички дијелови прича. Иако се могу ишчитавати као самостални микротекстови, оне добијају своју вриједност тек у оквиру прича на чијем су крају као поенте најчешће смјештене. И још више: Капорове приче без њих не бисмо могли препознати као Капорове.
Иако Капорова прича готово увијек има досјетку за своју структурно-семантичку доминанту, тешко да би се она жанровски могла одредити као хумористичка прича. Она јесте прожете хумором, али није жанровски хумористичка. Она у себи обједињује елементе и фељтона, и књижевне цртице, и хронике, и козерије, и хумореске, због чега ју је врло тешко једнозначно жанровски одредити. Све приче из збирке Драги наши потврђују мишљење о Капоровој прози као прози «хибридног жанра» (Пијановић 2012:159) с досјетком као структурно-семантичком и језичко-стилском доминантом. Такво одређење Капорових прича у сагласности је с Капоровом арс-поетиком, коју је он – како је то уочио Б. Стојановић (2006:350 у напомени) – дао у причи о «Мађионичару» (прештампаној у Савић 2002: 121‒122), и то поређењем властитог приповједачког поступка са поступцима мађионичара Карме: „За једно кратко време, за један мали моменат, претварао сам, као и он [мађионичар Карма], досаду у лепоту, успутне симпатије у бурне љубави, просечне сапутнике у изузетне личности, тупе дане у племениту доколицу, обичне датуме у празнике, а сада, баш као и Карма, ја пакујем своје мале трикове; осмехе и носталгију, шарене мараме, места и дане, успомене, кутије са дуплим дном и реченице са двоструким смислом.“
К о р п у с
Капор 2009: Момо Капор, Драги наши, друго издање, Београд, Књига-комерц, 2009. [прво издање: Nidda Verlag – Вести; Београд: Вести, 2007].
Л и т е р а т у р а
Братић 2000: Радослав Братић, «Хумор Мома Капора«, у: Писац и документ, Земун: АМД Систем, Билећа: Просвјета, 2008, 243‒250.
Ђоновић 1990: Павле Ђоновић, Дим у дим: црногорски народни хумор, Никшић: Универзитетска ријеч, 1990.
Животић 1993: Radomir Životić, Novinarski žanrovi: štampa, radio, televizija, Beograd: Institut za novinarstvo, 1993.
Јакобсон 1966: Роман Јакобсон, Лингвистика и поетика, Београд: Нолит, 1966.
Ковачевић 1998: Милош Ковачевић, «Антанаклазе у дијалошким вицевима, анегдотама и афоризмима», у: Стилске фигуре и књижевни текст, Београд: Требник, 1998, 159‒180.
Ковачевић 2000: Милош Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура, Крагујевац: Кантакузин, 2000.
Кољевић 2012: Светозар Кољевић, «Линија као кардиограм душе (Момо Капор, Успомене једног цртача)», у: Приповедач урбане меланхолије: књижевно дело Моме Капора: зборник радова, уредници Александар Јовановић, Петар Пијановић и Зорана Опачић, Београд: Учитељски факултет, 2012, 243‒250.
Легенда Капор 2011: Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Београд: Књига комерц, 2011.
Максимовић 2012: Горан Максимовић, «Смјехотворни поступци у циклусу прича о Николетини Бурсаћу», у: Критичка гозба, Београд: Рашка школа, Ниш: Филозофски факултет, 2012, 56‒70.
Перишић 2010: Igor Perišić, Uvod u teorije smeha, Beograd: Službeni glasnik, 2010.
Пијановић 2012: Петар Пијановић, «Прича и приповедање Моме Капора«, у: Приповедач урбане меланхолије: књижевно дело Моме Капора: зборник радова, уредници Александар Јовановић, Петар Пијановић и Зорана Опачић, Београд: Учитељски факултет, 2012, 157‒166.
Поповић 2000: Људмила Поповић, Епистоларни дискурс украјинског и српског језика, Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду, Монографије, Књига 89, 2000.
РКТ 1992: Rečnik književnih termina, urednik Dragiša Živković, Beograd: Nolit, 1992.
Савић 2002: Милисав Савић, «Шта је лепа прича, за Мома Капора?», у: Најлепше приче Мома Капора, избор и предговор Милисав Савић, Београд: Просвета, 2002, 5-8.
Стојановић 2006: Бранко Стојановић, Момо Капор – од џинс-прозе до прозе у маскирној униформи, Београд: Рашка школа, 2006.
Фохт 1962: Ivan Foht, «Unutarnji mehanizam aforizma», Izraz, VI/7, Sarajevo, 1962, 13‒33.
Фројд 1976: Sigmund Frojd, Dosetka i njen odnos prema nesvesnom, Novi Sad: Matica srpska, 1976.
[1] Овдје се користимо њеним другим издањем (Капор 2009), док је прво издање било 2007. (Bad Vilbel: Nidda, Beograd: Vesti, 2007).
[2] «Обраћања у српском епистоларију нису толико издиференцирана као у украјинском, сводећи се претежно на апелативе са атрибутима драги (мили) и поштовани» (Поповић 2000:169).
[3] «Будући да у овој рубрици од мене очекујете вести о Београду, могу да вам кажем да много губите што нисте овде у септембру…» [истицање у цитату је наше – МК] (124). У цијелом тексту рада у загради наведени бројеви, сами или праћени под наводницима датим насловом приче, означавају број странице из књиге: Капор 2009.
[4] Сва истицања у цитатима из Капорових текстова накнадна су, тј. наша, уколико у тексту или напоменима друкчије није назначено.
[5] О типовима језичких функција и њиховим карактеристикама в. у Јакобсон 1966: 285-326.
