Милан Ружић

Докле „Европејци“, докле више?

26.10.2015.

Докле иде ваша бестидност и бестијалност заједно са њом? Докле „Европејци“? Зашто је свако од вас дао себи за право да себе назива силом? Одакле вам дрскост да моју земљу по ко зна колико пута напаћену називате којекаквим именима која су вас красила до пре само неку деценију? Коме је то крива ова моја истрзана и окрвављена земља? Коме? Вама? Шта један делић света вама значи? Што је газите и пљујете? Видите ли да јој је разбијена глава, очи ископане, деца раздељена, срећа затрта и срце рањено?

Ко вам је уступио то право „силе европејске и прекоокеанске“? Коју сте ви историју живели? Ко су ти који су баш вас прогласили онима који ће одлучивати о свему? Није новац све свете похлепни, на рачун стављени и у бројку претворени. Нико од нас није слеп па да не види да је новац важан, али ваљда су важнији људски животи и људска права, али не она која ви измишљате и дарујете их онима који су их највише и газили кроз историју. Зенице вам се у доларе претвориле, па само у облику долара и можете посматрати ствари. Шта је са душом? Шта је са обичним човеком који негде на врху неке планине седи увече без струје и воде размишљајући како су му деца коју сте ви однели у својим олујама у ваше земље да вама добро доносе, а својој земљи и родитељима стварају тугу тако што ће од њих гледати само слике? Шта је са младима државе погане и похлепне? Па зар сте успеле и млади дух у петопарац да искујете? Којим се новцем, којом војском, којим говорима поносите док је пола планете жедно, а друга половина је на издисају од глади? Преговарате… О чему преговарате псине белосветске? О животима милијарди? О томе ко ће шта да ради и како да се понаша? Па докле?

Види ли људи ико боље сутра ако нам срце откуцава берзанским курсом? Слутите ли сународници шта ће бити ако ову нашу земљу у робну марку претворе? Па шетаћемо од власника до власника док се сви не похвале како су нас искористили и онда ће нас поново одбацити као нешто застарело и подерано. Кривићемо једни друге за сву несрећу, а нећемо бити свесни да нам све то други чине. Има ту и наше кривице, али не колико спољне белосветске. Сматрамо да смо нешто урадили само ако нас неко у страним медијима помене. Па докле? Куда сад планирате? За доларом? Освести се народе српски, освести се, немој само ићи главом кроз зид. Прени се из тог умишљеног сјаја и погледај страхоте око себе. Узеше ти колевку док ти гледаш за светлошћу новца на хоризонту океана. Младости српска, па где је онај твој инат и она твоја снага? Обарала си све што се оборити није могло, а клечиш пред оним пред чим нико никада није клечао. Има ли веће силе од младости? Има ли веће среће од тога што си млад и што можеш нешто да промениш? Не пропуштај тај воз младости наша! Не дај се. Занемари све оне који ти зло наносе, а наносе ти га скоро сви. Немој да ти је пало на памет да се поново пушке хваташ! То зло, младости, заборави! Држи се књиге, држи се Бога и држи се Србије. То је твоја пупчана врпца. То је твој завет.

А ви „силе“ европејске, оставите нам Србију на миру. Оставите је да и она окуси мирис слободе и чује тишину мира. Немојте се играти са нашим главама, ако се већ играте са својим. Не признајемо да смо вам до колена и не признајемо да сте надмоћнији. Можда јесте што се тиче војске и новца проклетог и крвавог истом том војском набављеног и због ње окрвављеног. Али, нисте надмоћнији када је у питању душа. Нисте, па сад нека пукнете од једа, нисте и никада нећете ни бити. Душа је српска нешто што греје, што даје наду, нешто што треба да се поштује јер је чиста колико и јутарње сунце. Душа је српска неуништива! Палите је, терајте је, тргајте је, рањавајте је, пљујте је, али је никада нећете имати. Не опрашта вама део српског народа јер је глуп, већ због тога што нам је срце јаче од памети. То не говори о томе колико је ситна наша памет, већ о томе колико је велико наше срце, а у исто време беседи о бедној величини вашег које је спремно да ту нашу особину искористи. Можеш свете само да плачеш и прикупљаш новац на гомилу. Сво богатсво овог света не може купити ни душу, ни срце, ни памет. Доћи ће тренутак када ћете плакати. Ридаћете од муке што имате све оно што овај свет може да понуди, али нећете имати душу. А Србин к’о Србин… И тад ће вам прићи, пружити вам руку и обрисати вам сузе, јер му је лакше да трпи своју муку него туђу. Схватићеш тада свете о чему пишем, а можда и нећеш. Можда поново сиротог човека са шајкачом упрегнеш уместо коња, а на његовом лицу ће опет засјати суза и то не због потчињености, већ због пораза целог света и твоје душе давно изгубљене, јер Србин зна да је душа једина ствар која нема цену и жали што постоје земље као ваше које ту исту душу никада неће поседовати, звери белосветска.