Милан Ружић

Док трчимо затворених очију…

03.06.2016.

Ових дана, као у неком бунилу, гледам око себе и увиђам, више него икада раније, да смо на самом дну. Извињавам се, морам да се исправим, на дну смо одавно, али сад смо некако лицем приљубљени уз дно, тако да више ни дисати не можемо од те влаге. Знам да светом влада општи неукус и некултура, али ми некако у свему томе предњачимо. Неки много говоре, али ми не затварамо. Други опет, желе све да виде и знају, а ми вечито ходамо, па и трчимо са затвореним очима. Неки трећи су потпуно луди, али ми покушавамо и успевамо да будемо далеко луђи од њих. Не знам одакле нам тај мазохистички и самоубилачки рефлекс?

Изгледа да се у данашњој Србији мораш за нешто определити, јер ако ниси уз некога, онда си ништа. Успели су потпуно да убију индивидуалну аутономију у Срба, а зна се да је индивидуална аутономија највеће достигнуће појединца. Тачније, сматра се највећим успехом још од преласка са паганизма на једнобожачку религију, јер је тај један који је то одлучио, а ко је упућен, знаће на кога мислим, био први случај апсолутног индивидуализма. Ово је време у којем около одзвања „њихов си“, „наш си“, „од оних си“, „од ових си“, „тамо си“, „овамо си“, „онде си“, „овде си“, „код њих си“, „код нас си“, „са овима си“, „са онима си“, а нико од оних који то говоре није сам са собом, па онда то ни мени не признају. Себе сматрам слободним човеком, јер одговарам себи, а не другима. Не одговарам онима којима би сви одговарали, а одговарам онима које ови нови заборављају. А ови нови су они који затиру мозгове, крате памћење, убијају вољу, пуцају у слободу, а све под паролама исте те слободе, воље и памћења.

Када кажем „ови нови“, не мислим само на политичаре, већ на све људе у Србији који се понашају тако и који масакрирају културу и интелигенцију. Некако нам нису проблем само они којима не можемо ништа, већ и они „споредни“. Све нам је подметано и наметано. Са „комунизмом“ који није био то чије име носи, увалили су нам убиства људи од културе као да им цензура није била довољна. Уз ово што називају демократијом, само су псеудоинтелектуалци добили потпуну слободу. Нећу наводити остале категорије, већ ћу се држати те која је уско везана за културу. Некако одавно нема људи који завређују пажњу. Што рече један велики писац: „Само остаје питање – веровати скоту или идиоту?“

Опустили смо се, избезобразили, претерали, залутали, а како и зашто, то нико неће да каже, тачније – да призна. Ево, дозволићу себи да дам делимичан одговор. Када један народ има све оно што нема нико други, дакле, све предиспозиције да буде народ за пример, он то и буде. Богата историја, пребогата култура, најбогатији језик, небројено великана, велике победе, велики порази, место на континенту чија слика у атласима није представљала само мапу тог континента, већ културну мапу. Европа је колевка културе, а ми смо одувек, бар на том пољу, представљали, слободно могу рећи, силу. И онда се деси да наш народ крене да се бави дневним сензацијама за које није потребна никаква култура, историја, интелектуалци, развијен језик, па нити једна од тих сензација не може бити победа, већ само пораз, јер је дневна, тј. привремена. И тако, пораз за поразом чини данашњицу. Има доста људи, много више него што се мисли, који су из тог пораза промолили главе, па упозоравају, али се звук њихових речи и снага њихових дела губе међу многобројним српским фармама и великом браћом. Када ти прави испливају на површину из пораза, они бројнији их вуку за ноге и поново их даве. Нису они јачи, само су бројнији, па за испливавање треба времена. Мислим да одговор лежи у томе да данашњи Срби не могу да поднесу терет историје на својим леђима, терет културе, језика и свега горенаведеног. А шта бисте браћо и сестре, јер смо ми ипак то иако се свађамо, што је у природи браће и сестара, а нарочито српских, да тај терет није тако славан? Шта бисте да морате на леђима носити само кривицу? И на крају делимичног одговора, погледајте шта на леђима носе они који вас убеђују да је ваш терет кривица! Њихов терет је тај који ви носите, а наш им стављате на леђа. Превише волите оне који су вам прави непријатељи, а мрзите, кидишете и лајете на своје као каква бедна псета. То је као када би пас волео мачку, а на себе лајао и своје кости гризао, па нека ми неко одговори да ли је то нормалан пас?

Терет се мора носити, а на народу је да свој терет носи јуначки или кукавички. Ево, ја и даље верујем да ће мој народ свој терет носити јуначки и да је ово само кратак предах од ношења. Збаци народе кривицу са леђа и упрти то злато које други немају и силно га желе, а ти га одбацујеш под изговором да је то „старудија“.

И опет, при истресању ових слова на папир, мени је некако боље и више вере имам у свој народ. А да ли ви, напредни расрби, не волите свој терет или сте само кукавице које не могу да понесу и поднесу терет свог постојања? Мислим да је код вас то прво само изговор за ово друго.

Док око нас, па самим тим и око мене, цвета примитивизам, буја некултура, експлодира антисрпство, ја скидам терет са својих леђа, завирујем у њега и проналазим две лозинке српских великана. Иако не делује да може бити боље, једна од њих каже: „Нека буде што бити не може.“ Одувек је то била најстрашија лозинка, али сада, у овим наопаким временима, окрећем и ја те речи наопачке и оне делују као велика утеха. Била је довољна и та једна, али иза ње ме нађе и друга која са осмехом тврди: „Није све пропало кад пропало све је.“ Дакле, у нашем терету је одговор на све. Није нам Бог тек онако доделио толики џак. Са бескрајним задовољством га поново набацујем на леђа срећан што ме толико притиска, али сам некако са тим теретом срастао и чим бих га скинуо са себе, постао бих некако тежи бесмишљем, туђи и спорији.