Захар Прилепин
ДОЂИ КУЋИ
Русија обезбеђује Белорусији 10% БДП-а, а спремна је и 90% да обезбеди. Спремна је да погине у боју за Јерменију и да загрли читаву Украјину. Спремна је да пева и плеше поред сваког закавкаског дворца, да би се на врху отворио прозорчић и да би нам одозго нежно махнули руком, или марамицом. Махните чиме год хоћете, можете чак и воду пљуснути – ипак је то нека пажња. На све је спремна Русија, само да се одазовете.
Захар Прилепин (фото: С. Гарић)
Русија каже Пашињану: дај да ти зауставимо рат, просто тако. Русија каже Украјини: хајде да ти дамо 3 милијарде зелених, а ти не мораш да вратиш. Русија каже: пусти ме у Јурмалу да поживим, по Вилњусу да прошетам, да оставим три плате, да на твом брду постојим, твојим вином да се насладим, да попијем сву твоју минералну воду, да поједем сво твоје воће по трострукој цени. Само дозволи.
Јер, како ми волимо? Ми узмемо Гамзатова, Салахова, Искандера, Мкртчајана, Кикабидзеа, Ајтматова, Бабајева и Хачатурјана – и поставимо их на трон. И кажемо: ти си наш највољенији и најрођенији, обожавамо те!
Па шта ће теби, кажемо, дати твој Лондон, твој Берлин, твој Париз – они те ни у ћошак неће сместити. Неће те звати у Холивуд, никад те неће прихватити као себи равнога, само не глуми да си Шарл Азнавур. Они Азнавура воле као француског певача, а ми волимо јерменске, латвијске, туркменске – првосаздане, равне нама, какве их је мајка родила.
Да, ти лажљивци могу ти дати награду, ако на енглеском језику на европском конкурсу отпеваш песму о томе како те је Русија силовала. Али то је, као прво, све на шта су они способни, а друго – баш тако, баш у том тренутку они те силују. А ти то не схваташ. Зеваш и певаш.
Само овде у Русији на Естонију и на Грузију гледају као на центар света, само овде певају о Ташкенту, само овде су Рига и Баку лепо тетовирани на левој и десној стани груди. И још мапа Казахстана на леђима.
Али њој, тој Русији, потребна је каква-таква узајамност. Тешко да њу, тако ружну, можете озбиљно заволети, али бар нешто одглумите, бар јој у лице не пљујте.
Не. Ево опет из Јерменије одјекује – истовремено: Зашто сте окупирали нагорно Карабах, и – зашто нисте окупирали Нагорно Карабах?
Зашто ти гледаш очима, Русијо, зашто ходаш ногама, Русијо? Зашто уопште постојиш, ишчезни напокон. Да? И где си ишчезла? Где си нестала у најтежем тренутку? Зашто не певаш моју песму, зашто ниси спасила моју земљу, зашто ниси васпитала моју децу, зашто ми ниси изградила фабрике, гасоводе и космодром?
Одвратна си, Русијо. Мрзим те. Побећи ћу од тебе на азурну обалу Индијског океана.
… нигде ти нећеш отићи, љубави моја. Заувек заједно. Моје срце је пусто. Дођи кући.
(Превео: Ж. Никчевић)
