Да је жив, Милован Ђилас би сутра прославио стотину и пети рођендан.

Дело му је, међутим, живо, да живље не може бити. У Београду је управо објављена књига „Писма из затвора”, а у последњем броју једног од глобално највибрантнијих интелектуалних часописа „Лондон ривју оф букс” публикован је есеј историчара Томаса Минија о рецентном новом издању Ђиласових „Разговора са Стаљином” на енглеском језику.

Кад из данашње перспективе посматрамо Ђиласа чини нам се заправо да живимо у епохи патуљака. Кроз Ђиласов живот ломило се двадесето столеће, а он је у светској историји актер и субјекат, не пуки посматрач и марионета.

Отиснути се у живот из Подбишћа код Мојковца, а онда с једва навршених тридесет и пет година разговарати на равној нози с најмоћнијим човеком на планети, то делује као митска фантазија.

Данас кад се педесетогодишњаци понашају као тинејџери и још се поносе тиме, Ђилас је одсјај из неке легендарне епохе за коју нам је тешко поверовати да је у стварности икада постојала.

У интензитету тог искуства има нечег античког. У величини те душе има нечег хипнотичког. Југославија је била земља каква је била јер је имала такве људе. И није случајно ни што је Андрић „Проклету авлију” почео да објављује у Ђиласовој „Новој мисли”. И пре него је подигнут Берлински зид, Ђилас је на њему видио пукотине, а због тих ће пукотина зид и пасти.

У последњим годинама живота Ђилас је гледао како земља за коју се борио нестаје у крвавом братоубилачком рату. Знао је, морао је знати, да ће се државице настале на развалинама Југославије пасивно препуштати историји, да ће остати политички малолетне, под туторством великих сила, увек спремне да буду жетони у њиховим надгорњавањима.

Ђилас је био песник, бунтовник, револуционар, комунистички теоретичар и политичар, а неко време и државник.

Ако је контекст већ неповратно промењен да би његове државничке лекције икако могле бити корисне данашњим лидерима, оно што се није променило и што се заправо никад не мења су основна питања и дилеме људске судбине.

А ту се од Ђиласа може много тога научити. Речима Станка Церовића: „Да је важнија душевна снага од сваке спољње силе, и да је боље бити човјек пред својом савјешћу него бити богат и сјајан у очима гомиле. Можда главно: ако издржиш, побиједићеш; не дај рђи на себе. Али то су, ако се не варам, старе мудрости, данас исмијане или заборављене.”

Ако су старе мудрости и исмејане, не значи да су мање истините. И рђа није мање рђа ни кад је многи златом зову. Спољња сила и гомила не могу ти ништа ако имаш савест и душевну снагу. Ако се пође од тога, присећање на Ђиласа о стотину и петој годишњици његовог рођења има смисла. Ако и не бирамо време у ком се рађамо, можемо бирати узоре.