Желидраг Никчевић
Ђe рече Анри-Леви
Како чујемо, француски филозоф (лешинарске оријентације) Бернар Анри Леви опет је викендашки ординирао у Босни. Рутински оклеветао Српску, Додика и наравно Путина, побрао и наплатио аплаузе, па одлепршао на следећу дестинацију.
Треба то мало објективније – кажете. Срби су пристрасни, а осим тога – филозофија им није баш омиљена борилачка вјештина. Па добро, да се подсјетимо шта је о свом популарном колеги још крајем прошлог стољећа стигао да каже Пјер Бурдије, један од највећих савремених европских мислилаца.
„Бернар Анри Леви и њему слични су управо супротност томе како ја схватам позив интелектуалца. То су нарцисоидни људи који пишу књиге само због тога да би доспјели на телевизију. Читаво њихово стваралаштво усмјерено је на егзибиционизам уподобљен медијима. Они само привидно испуњавају функцију интелектуалца, а у ствари су његова карикатура. Они интелектуалци који имају шта да кажу не смију се више повлачити у кулу од слоноваче. Они морају ступити у јавност и потиснути псеудоинтелектуалце. Ангажовани интелектуалац типа Бернар Анри Левија – нажалост један француски специјалитет – овај псеудоинтелектуалац чини читав проблем још тежим, јер он блокира сусрет између правих интелектуалаца и јавности. Он отима мјесто оним интелектуалцима којима заиста припада да захвате актуелна питања.“
Толико о боснољубу Левију. А ево о чему сам поводом тога још размишљао. У дијелу постјугословенске интелектуалне јавности одомаћио се један врло каратеристичан и ако не презрења, онда свакако жаљења достојан вид фасцинације туђим мишљењем – оним што о нама други кажу, оним што „Европа већ одавно зна“ и оним „што нам читав цивилизивани свијет недвосмислено поручује“.
Ништа није драже овдашњем познаваоцу свјетских прилика, ништа га више не усрећи него кад може да вам рано изјутра саопшти какве је све мудре и објективне ствари синоћ пронашао на Интернету. И ништа га више не иритира од чудне чињенице да се – упркос његовим стручним прогнозама – толико логична и заслужена српска катастрофа све некако одлаже.
Кад мало боље загледате крунске свједоке све нервознијих домаћих истинољубаца, кад пажљивије ослушнете одакле долазе гласови који би својим беспоговорним ауторитетом морали да нас баце на кољена, ствари почињу да се компликују. Други, Европа, читав свијет – испоставља се да су ове инстанце у нашем случају заступљене врло селективно. Анри-Леви може, а Пјер Бурдије никако. Херта Милер – бујрум, а Петер Хандке – јок.
Под теретом истине погружени зналци свјетских прилика позивају се на невјероватне изворе: од корумпираних новинара, преко сенилних бирократа до квазифилозофа који, сви заједно, једва да разликују Балкан од балкона. Снисходљивост према таквим ауторитетима равна је само ароганцији коју наши космополити показују кад је у питању домаћа јавност, тзв. народ. Што нас у горем свјетлу њихови извори приказују, то је и ауторитет већи. Чак би се могло говорити о некој врсти подсвјесног мазохизма: интелектуалци без достојанства колективно подржавају сваки напад на домаће прилике јер их то ослобађа неподношљиве кривице пред онима који то достојанство ипак чувају.
И ту се круг затвара. Добили смо чист примјер онога што су Латини називали именом moribundus –помагач при умирању. Или нарикача – интелектуалац који спремно прихвата свако лоше мишљење о сопственом народу, јер ће му то можда донијети ореол пророка, а сасвим сигурно га ослобађа одговорности за будућа збивања. Што се при томе изневјерава сама суштина интелектуалог позива – компетентно истраживање ситуације у којој учестујемо, која је наша – њих неће много забринути. Важно је демонстрирати цивилизовану послушност и упућеност у правила новог свјетског поретка.
Срећом, постоје и други извори. Постоје интелектуалци који свој ангажман не исцрпљују медијским кампањама против унапријед маркираног и осуђеног непријатеља – против варвара који угрожавају темеље цивилизације. Постоје мислиоци који истинито свједоче о учинцима те исте цивилизације, који свој суд не изричу већ на вратима авиона, прије него што уопште схвате гдје се налазе. Они су малобројни и неће бити лако сачекати да и њихов глас одјекне. Дотле, ваља обавити много пречих послова. Сачувати национално достојанство сигурно је један од најважнијих.
