Баждарење полиграфа
Десперадос Кустурица и бродовласник Оназис
На зидовима ”Проклете авлије” на Мећавнику налазе се црно-беле фотографије мексичких побуњеника из времена Панча Виље. Кустурица их је тамо окачио да би их сваког дана ”гедао у очи” и читао њихове мисли, припремајући се за до сада нереализовани филм о мексичком револуционару.
Једном приликом, страном туристи, који није могао да докучи – ко су ти људи, фотографисани на возовима и чија су беживотна тела натоварена на таљиге, конобар из ”Авлије”, на лошем енглеском језику, појаснио је:
”То су стари Мокрогорци, а пруга и возови, то је Шарганска осмица…”
Ниједном од њих, туристи и конобару, није било ни чудно, ни сумњиво то што су ”стари Мокрогорци” на главама имали мексички сомбреро…
Под тим сомбрером, али и са укрштеним реденицима преко груди, у Мексику се фотографисао и Емир Кустурица.
Фото: Драган Теодоровић Зеко
И, гле чуда, сви су на тој фотографији намах препознали његово право лице, лице десперадоса!
И то – не било каквог десперадоса, него – изворног, четничког, одали га реденици, који, јамачно, испод оног сомбрера крије и шубару са кокардом, као што иза олтара своја цркве на Мећавнику крије малу џамију…
Шио му га Ђуро… тај сомбреро… и шубару…!
Како нико у њему да види највећег десперадоса западне хемисфере, свих времена?!
Да ли би, оваквом ”ел гранде” формулацијом били намирени сви који га омаловажавају, ниподаштавају, пљују, вређају…?
Не би!
За ”недела” која чини, мала је сен испод само једног сомбрера.
Мања од сени испод оне крошње шљиве под коју ће, је ли, сви Срби стати. Погледајте, забога: Кустурица је дошао у јадну, напаћену, ратом и санкцијама разорену из света изопштену, сиромашну Србију, да се обогати! Дошао је у напуштену Мокру Гору да се градњом Мећавника на ледини, еј: на ледини, обогати! Отишао је и даље, у својој бескрупулозности, па је пожелео да се обогати у још сиромашнијој Републици Српској, у сиротињском Вишеграду, изградњом Андрићграда и отварањем факултета!
На биоскопу и позоришту ће, голој сиротињи, да извлачи и задњу пару, ону ”цркавица” што се зове, уместо да је као сав поштени и угледни пословни свет отворио ланац коцкарница и кладионица; можда и банку, што да не?
Не! Тај господин десперадос, нашао је за сходно да отвори и галерију и библиотеку и Андрићев институт!
На библиотечкој чланарини паре лопатом да згрће!
А, када су установили да се у Андрићграду не наплаћује чланарина у библиотеци коју је Десперадос оформио, онда су се сетили: све је то маска, да се не досетимо да он гради ”зелену трансверзалу” Сарајево – Нови Пазар…
Са станицама у Андрићграду и на Мећавнику, то ли беше…?
– И нека иде, он, лепо, његовима у Истанбул, овде није пожељан…!
То је Емиру Кустурици, пре неколико година, поручено ”у камеру” на збору грађана у Кремнима, селу између Мокре Горе и Ужица.
Сада га Ужице, где је постао, па ”понестао” као почасни грађанин, позива да буде партнер у обнови Старог града; и у изградњи Аеродрома Поникве.
Србија га из неколико искрених извора позива да се кандидује за њеног председника.
Откуд толики, готово ”коперникански” обрт?
Подсетимо: Креманци су хтели да протерају Кустурицу у Истамбул ”јер је хтео да им отме земљу” и, још горе, хтео је да им сагради канализацију, како не би трајно загадили низводно језеро пијаће воде из којег пију Ужичани.
Хтео је да направи Факултет лепих (филмских) уметности у пропалој мокрогорској фабрици ”Котроман”, али су у стечајном поступку другом купцу продали ”Котроман” за десет милиона динара јафтиније него што је Кустурица нудио…
Хтео је да у Ужицу, у партнерству са новим власником ”Фротекса”, фабрике која деценијама бескорисно заузима трећину најужег центра града, сагради град попут Андрићграда.
Ваљда је то у Ужицу схваћено као још једна ”станица” на ”зеленој трансверзали”?
Али, то што је хтео, а други нису хтели или нису разумели, овај десперадос је и урадио и зато је највећи десперадос западне хемисфере!
Факултет је у Андрићграду, Андрићград је у Вишеграду, ”Котроман” је још пропалији него што је био, ”Фротекс” је још руиниранији и безнадежнији, а Мећавник је, хвала на питању, тамо где јесте и где ће остати.
Као острво.
Без мора.
У сваком смислу.
Као Скорпио, острво у Јонском мору, које је голо и пусто од грчке Владе купио Аристотел Оназис. И одмах, треба ли рећи, постао омражен међу становницима суседних острва, јер је купио ”њихову земљу”…
Као што је Кустурица купио ”њихову земљу” на Мећавнику.
Две приче су, даље, мање-више исте: обојица су упослили локално незапослено становништво: Аристотелу су, за дневнице, градили кућу, пут, луку и плаже на острву, Кустурици читав градић од дрвета (награђен европском наградом за архитектуру која се додељује тек сваке четврте године!).
Незадовољни били и једни и други – јер су уверени да њихов рад вреди много више, сразмерно Оназисовом и Кустуричином богатству…
Кад смо код богатства: Оназис је први милион зарадио препродајом дувана који је само лепше паковао, а остале милионе нафтом и танкерима; Кустурица је први милион зарадио филмом, а остале – филмом, музиком и, да простите, књигама…
Признаћете, макар на полиграфу, да је много трновитији пут до богатства, ако води преко културе, умешно продате на обе хемисфере!
Није култура нафта, да се без ње не може!
Зато Кустурица и јесте највећи десперадос свих времена!
Није у томе једина разлика између Оназиса и Кустурице: Оназис је на суседна острва, па и на много удаљеније дестинације у Грчкој, довео сав монденски свет оног времена, који и данас на десетинама хиљада најлуксузнијих јахти доплови у Јонско море да би пловио око Оназисовог острва.
Тај ”џет-сет” , али и стотине хиљада ”обичних” туриста, деценијама већ троше новац на Лефкади, Скорпиу највећем суседном острву, које је имало 135 квадратних километара одувек, нешто животарења од рибе, маслина, пчела, коза и оваца.
Данас је на везовима Лефкаде у сваком тренутку десетак хиљада јахти.
У луци у Нидрију, другом по величини насељу Лефкаде, испред ”под конац” постројених јахти, налази се велики споменик Аристотелу Оназису, са његовим речима: ”Сваки човек треба да узме судбину у своје руке”.
Уместо монденског света који, као сваки прави десперадос – презире, Кустурица је на Мећавник и у Андрићград довео највеће живе уметнике, редитеље, глумце, сликаре, музиаре, књижевнике и студенте, студенте, небројено студената из целог света! Створио светски признат Филмски у музички фестивал ”Кустендорф”, Фестивал руских класика ”Баљшој”, сада и позоришни фестивал у зачетку, основао Институт ”Иво Андрић”, две галерије, Факултет филмских уметности, апотеку у селу, вртић, скијалиште, позориште, биоскопе…
… А не острво коме је, ипак, ”смртницима” забрањен приступ…
Довео и ”обичне” туристе, са свих континената.
Авај!
Док му једна страна улице кличе, друга га још ревносније провлачи кроз блато! Чак и кроз блато језера Врутци из којег Ужичани више не пију воду, јер је опасна по здравље.
Хоће ли то бити да је Емир крив што му Креманци нису дозволили да им направи канализацију и пречистач, које у Мокрој Гори завршава?
А Ужичани га зову да заједно обнављају Стари град и граде аеродром… Он хоће, али га они који сматрају да је то прилика за десперадоско богаћење на сиромаштву – још жешће гурају у блато…
Иначе – јако је занимљива теза о богаћењу међу сиромасима, а равна је оном антологијском: а и да имам паре, откуд ми?!
И можда би Десперадос Кустурица био добар председник Србије, можда би читава Србија заличила на Мећавник, Мокру Гору, Андрићград и Вишеград, али… Кроз толики глиб корачати и доживети Пекићеву судбину у Раковици да би му, после свега, подигли споменик…?
Много је то…
Што би овде рекли, правиће они, једног дана, Кустурицу од блата…
Или још неумољивије: правиће му споменик од блата кроз које га сада провлаче.
А, десперадос, нешто и нема времена… Вратио се на ”бис” у Мексико, а Путин га зове у Кремљ, да му уручи одликовање…
Мора да је за успешно реализован пројекат ”зелене трансверзале”?
