Зоран Шапоњић

Десета српска медаља

08.08.2021.

Док јутрос, очију пуних суза, поносан, гледам ватерполисте Србије како са златним медаљама око врата, на највишем постољу Олимпијских игара у Токију певају „Боже правде, ти што спасе од пропасти до сад нас“ моје мисли су са Новаком Ђоковићем.

Не, није Србија у Токију освојила девет медаља, није освојила три злата, не, освојила је десет медаља, освојила је четири златне.

Она четврта је, велика, огромна, она је Новакова!

Њему би овај народ требало колико данас да искује златну медаљу, велику, да му је стави око врата, да и Новак пева и плаче, да запева „Боже правде“ као ватерполисти, као и наши други златни, сребрни, бронзани олимпијци.

Има ли уопште смисла говорити зашто?
Па, због оних његових суза у Токију пре који дан. Због оне његове туге. Због тога што је хтео, због тога што је пролио крв и сузе у том хтењу. Због тога што није одустао, зато што ни једном није одступио, зато што је могао да каже, не могу, уморан сам, други пут ћу, нећу, доста сам учинио за ову земљу, повређен сам… Могао је, и нико му реч не би рекао, а није.

Зато што је увек ту, зато што му је ова земља, ова дивна Србија увек на првом месту, а тек иза тога здравље, каријера, умор, истрошено тело.

Зато што за Србију никад себе није штедео ни за мрвицу, зато што воли ову земљу, зато што је он за ову Србију после 108 година ишао преко Албаније пешке.

Зато је четврто злато, зато је десета српска медаља Новакова. Зато ја, овако мали, док плачем док ватерполисти певају, зато ја који сам јутрос четири пута искључивао телевизор, признајем, нисам веровао, мислим јутрос на тебе велики човече.
Боле ме јутрос оне твоје сузе у Токију зато што се бојим да ћемо их брзо заборавити.
А не би требало. Свака та твоја суза златна је медаља велики човече.

Зато се јутрос, док ватерполисти, ти велики људи па тек онда велики спортисти певају „Боже правде“ у Токију, клањам њима, клањам свим нашим спортистима и изнад свега теби велики човече.