Дечани наше савести

28.05.2016.

Не припада земља око Високих Дечана овој српској средњовековној светињи зато што тако каже „Уставни суд Косова“, него зато што тако веле много старије књиге и тапије!

У Србији је ових дана славодобитно најављена и објављена вест да је, о велике наше радости, „Устави суд Косова признао ранију одлуку Врховног суда Косова према којој Високим Дечанима припада 24 хектара земље око манастира“. Читава Србија само што није устала да слави „Уставни суд Косова“, који је, ето, признао Високим Дечанима да је земља око манастира – манастирска. Као да су Високи Дечани присвојили нешто што није било њихово вековима, као да им је тзв. уставни суд нешто поклонио, признао им право које им не припада, па је сва Србија срећна славила „Уставни суд Косова“… Нема вести у којима није прочитана пресуда „Уставног суда Косова“!

Има ли краја нашем понижавању и самопонижавању?

Само, нико да упита – који уставни суд и ког Косова? Оног Косова које је Србији отето пре коју годину? Оног самозваног и самопроглашеног Косова створеног на силу на комаду државне територије Републике Србије? Је ли то Србија признала Устав Косова којим је од дела државне територије Републике Србије направљена некаква држава, па сад прихватамо одлуке уставног суда те самозване државе? И, најважније питање, шта је нама у Србији важније, потврде да земља око Дечана припада српској средњовековној светињи које су „овераване“ и поштоване кроз векове тешке борбе за опстанак Дечана, потврде и тапије старе стотинама година, или потврда јуче основаног неког накарадног суда још накарадније државе?

Нема вести у Србији у којима се не спомене Хашим Тачи као „председник Косова“, или неки Иса Мустафа као „председник Владе Косова“. О Тачију као „председнику Косова“, о Мустафи као „премијеру Косова“, о „косовском парламенту“, „косовској влади“, о „изборима за парламент Косова“, управо овом терминологијом говоре и високи званичници Србије, државни функционери, чланови Скупштине… Заиста, да ли то Србија прећутно већ признаје некакве косовске институције, створене, да подседимо, на парчету отете територије Републике Србије? Или су то нелегалне и нелигимне институције самозване државне творевине, силом наметнуте на делу државне територије Србије? И, да ли се оваквом терминологијом, наметнутом и широко употребљиваном, свесно или несвесно одричемо нечега, чега се не би одрекла ни једна држава у свету која се зове државом? И, да ли неко, на овакав подмукао и перфидан начин, полако навикава народ на нешто што ће тек уследити?

Још лицемернији од овог је став дела српске политике која је после саоштења „Уставног суда Косова“ да је споразум о ЗСО у Бриселу већим делом неуставан, реаговала како Србија не признаје „Уставни суд Косова“… Тада га нису признали, а сад га признају… Где је ту принципијелност, и да ли неко стварно мисли да је „Уставни суд Косова“ почео да враћа земљу СПЦ на Косову?

Много озбиљних питања, да се свако до нас пред сваким од њих озбиљно замисли. Свако за себе.

Није проблем када Расим Селманај, председник албанске општине Дечани, која је део структура самопроглашеног Косова, говорећи ономад на протесту испред манастира, нигде не спомене Српску православу цркву чији су Дечани неодвојиви део, већ о манастиру говори како припада „Косову“, проблем је хоћемо ли ми, Срби, чији су Дечани неодвојиви део идентитета, културе, традиције, пристати на то, хоћемо ли се у својим главама помирити да Дечани нису део наше душе? Или ћемо рећи Дечани су српски православни манастир, били и остали, а Селманај може да говори и ради шта год хоће!

Избор имамо! Или да се сложимо са оним што говори Расим Селманај, да се сложимо да постоји „Уставни суд Косова“, и „Влада Косова“, и „председник Косова“, или да се томе супротставимо. Макар у нашим главама. Они њихово, ми наше! Све друго води нас право у понор. Понор признања отимачине, признања да као народ ништа боље нисмо ни заслужили, признања да за нас не постоје црвене линије преко којих не можемо прећи.

Срећа те избор имамо. И као народ и свако од нас појединачно. Свако пред својом савешћу. А они за које је Тачи „председник Косова“, којима је одлука „Уставног суда Косова“ и њено прихватање тек мали ћар пред бриселским ћатама и секретарима западних амбасада у Београду, нек виде са својом савешћу, ако је имају.

Они заборављају једно, виши су Високи Дечани и њихова светиња и од њих и од мене и од ових злих времена. А ничије није горела до зоре.