Милан Ружић

„Дара из Јасеновца“ и мој патриотизам

21.02.2021.

Након одгледаног филма „Дара из Јасеновца“, а затим и изношења свог става и утиска о филму након ког је мој патриотизам оспорен, моја добра намера изгажена, схватио сам да се у Србији о неким стварима заиста не сме причати уколико нешто знате или чак осећате, јер ћете бити развучени од стране оних који или не знају или су злонамерни, или су подлегли добром маркетингу, па у вашу изјаву учитавају све оно што нисте рекли и што нисте као човек. Овде сви боље од вас знају шта мислите, па како бих предупредио све то, у овом тексту ћете прочитати оно што сам и мислио и све ван изреченог је глупост, а исто тако, не постоји ништа што је запало између редова, већ је речено дословце онако како се одомаћило у мом осећању.

Наиме, оно што ми се свиђа у самом филму, а тога нема превише, јесте фантастична глума Биљане Чекић и још неколико глумаца који су играли усташке официре.

Прескочићу лоше позиционирање камере, неуверљивост статиста и њихову малобројност, недовољну дефинисаност и улогу самих ликова у филму, претрчавање преко важних тема, позиционирање глумаца у односу на камеру, понављање онога што сви знају како би се испунило очекивање оних који о Јасеновцу знају само неколико општепознатих чињеница и томе слично.

Што се тиче начина на који је филм режиран, могу да приметим да је барем двадесет минута од два сата филма потрошено на појачавање уметничког утиска који је редитељ хтео да остави на публику кроз сцене уласка страдалника у воз који вози, претпоставимо, на небо. Друга ствар која се тиче режије, а и писања, јесте то што овде Јасеновац изгледа као једно омање двориште у ком је затворено не више од педесет људи и у ком усташе и само усташе убијају логораше из забаве. Убијање се у филму најчешће врши ватреним оружјем, а такав начин убијања у Јасеновцу значио је милост с обзиром на то да је постојало педесет и седам најодвратнијих начина на које су људи убијани.

Редитељ сигурно зна, али то у филму не видимо, да убијање Срба, Рома и Јевреја у Јасеновцу није вршено само овако понекад и са разлозима (није предат прстен, не дају одвођење свог детета), као и то да њих нису убијале само усташе. Редитељ зна, а не приказује да је у затирању Срба у Јасеновцу учествовала цела НДХ, а не само неке усташе које су се тамо нашле. Дакле, читава држава се организовала заједно са католичким клером, чији задатак није био само да преобрати децу, него чије је свештенство активно учествовало у убијању логораша, како тврде многи извори. Та држава је индустријски убијала наведена три народа, а не понекад и са разлогом. Убијање је вршено са великом страшћу и без икаквог разлога, осим оног да се изврши етничко чишћење на најмонструознији могући начин. Чули смо крајње предвидљиве и извештачене реченице. Нисмо видели изнијансиране патологије усташких предводника који су убијали са страшћу.

Дијалози су врло благи уз неколико снажних реченица које су постављене на важна места како би се филм имао на шта ослонити, а ослања се најчешће на патетику, која је за мене врло важна у уметности и игра велику улогу, али не сме играти пресудну улогу. НДХ је једина имала логоре за истребљивање деце, а не само болесне деце како је у филму приказано, већ за помор десетине хиљада деце на најгоре могуће начине укључујући и онај када је немачки високи официр дошао у једну школу за дочек нове године, а усташе су учионицу окитиле дечјим главама и развученим утробама, након чега Немци више нису контролисали рад логора у НДХ. Таквих сцена нема. Прејака сцена за филм? Више одговара блажа варијанта, јер не би могао филм да се гледа?

У реду, та тврдња делује као да има смисла, али ако знамо да је у спомен-комплексу у Јасеновцу првобитна поставка замењена због суровости, пошто су деца повраћала приликом посете Јасеновцу, онда видимо да је исто учинио и филм. Дакле, ублажавање ужаса ради гледљивости (разликовати од гледаности) и лакшег пласмана у иностранство како би сви видели наше страдање, није оправдано. Из ког разлога? Из разлога што смо све до сада правили у блажој варијанти са изговором „Добро је да је за почетак и нешто овако снимљено“, а никада ништа није дочекало неку јачу варијанту која би била достојна слике страдања. Елем, филмски радници знају, или би требало да знају, да постоје технике приказивања свега наведеног и без крвавих и прекрвавих сцена, већ на основу симболике и знају да се целокупан ужас може приказати на одређене начине. Илустрације ради, довољно би било да џелат замахне „србосеком“ на уплашено дете или да носећи жицу каже „Провуците им ово кроз уши“ како бисмо ми осетили сав ужас без експлицитних сцена. Стога, неприказивање јасеновачке содомије у пуноћи ужаса није оправдано, јер постоје начини на које се то може учинити.

Сви тврде како је филм прекратка форма да би се приказало све што неко жели, али у оних двадесет минута или пола сата трошења времена на доказивање непостојећег осећаја за уметничко, чему смо сведочили и у „Заспанци за војнике“ која се претворила у заспанку за публику, могло је да стане још много тога.

Српски народ, или да сузимо, филмска публика у Србији треба да зна да кључ доброг филма није чињење њега пригодним, већ уметнички и контекстуално релевантним. Правити филм није исто што и правити приредбу.

Међутим, оспоравање мог осећаја патриотизма или некога другог зато што нам се није свидео овај филм је неосновано. „Дара из Јасеновца“ и Јасеновац нису иста ствар, као што ни овај филм и наша национална свест и култура сећања (или несећања), нису синоними. Овај филм је само зрно песка у ономе што чини наше сећање, а поента је да није једно од оних најсјајнијих зрна која се пресијавају на сунцу. Стога, нико не оспорава да је филм настао из најбоље намере, да је у неком смислу вредан и томе слично. Моја тврдња лежи у томе да филм није оправдао моја, а не очекивања свих људи. Овај текст је писан у име аутора и његовог доживљаја, а не у име целог народа, и никако у служби релативизовања Јасеновца и страдања Срба, већ из разочарања што сам од филма очекивао да буде камен темељац једне бескрајно тужне успомене и судбине једног народа.

Видите, није довољно да нас филм само подсети на страдање, што су ми многи писали као аргумент, јер неки од нас о страдању светих јасеновачких великомученика мисле и пишу свакога дана. Читају о томе. Ако је то довољно, онда се ми својим прецима нисмо одужили. Постоји одређена доза очекивања код филмова са оваквом тематиком и она, по мом поимању, није испуњена.

Да ли ја овим нападам сећање на наше претке, да ли нападам редитеља, сценаристу, глумце, да ли покушавам да се правим паметан, да ли иза овога стоји тежња да се наметнем као велики познавалац филма, да ли сам ту да формирам укус читалаца и гледалаца о самом филму, да ли сам ту да постављам стандарде, да ли је упитан мој патриотизам, све су ово једноставно беспотребна питања, јер овде говорим о томе да је филм занатски лоше направљен уз опаску да ако правимо филм о једном од највећих страдања, не смемо имати пропусте, па чак ни занатске природе, а камоли неке друге, јер то онда кошта утиска.

Од некога ко није лаик, а није ни стручњак, али од онога који врло добро познаје историју, ко одлично зна каква су се недела чинила у Јасеновцу (па и на многим другим местима на којима је наш народ страдао), од онога који има највише поштовање за своју земљу, њену историју и безграничну љубав за страдалнике свог народа, и ко чува сузу и молитву за било кога ко је страдао, од једног таквог филм не заслужује хвалоспеве. Једноставно, све време је преда мном био невешто снимљен филм, а не оживљавање рана мога народа.

Овакав филм је требало да представља парање рана и орање жилетом по месу српског идентитета, па посипање сољу, а онда наново – оно што је тај део наше историје и био. Уместо тога, видели смо парање буџета и орање плугом суштинског одсуства или познавања историје и кинематографског умећа по њиви културе сећања која такву бразду не заслужује. Барем не ону прву. Драго ми је што су филмом међу нас враћени свети јасеновачки мученици, а жао ми је што их на онај свет поново испраћамо недостојно.

Дакле, ове речи нису усмерене са злом намером, већ са добром. Са жељом да делују корективно, а не да посвађају или упуте на даљу партикуларизацију оног здравог патриотског ткива које овде постоји, иако је у мањини. Моје разочарање филмом не спада у домен одсуства патриотског осећања, већ у домен неиспуњавања очекивања патриоте у мени који је желео да коначно чује крик Срба који ће ужаснути свет када га чује у пуној снази, а не као приговор или благо повишени тон на који ће се обрецнути само поједини Хрвати потајно задовољни што су у филму у односу на историју испали свеци, али и помало можда љути што њихов „допринос“ историји концентрационих логора није довољно истакнут.