Зоран Шапоњић

Дан победе српског оружја а не Дан примирја!  

11.11.2023.

У пролеће 1919. године, српски ратник Милосав Шапоњић, мој прадеда, после месеци пешачења из Мађарске се, где је три године провео у заробљеништву, вратио у Србију, својој кући.

Као победник, не као поражени!

Кад је закуцао на врата брвнаре под Шапоњским врхом изнад Увца, у поцепаном шињелу и поцепаним опанцима, под поцепаном шајкачом, његови су га једва препознали.

Због њега, због успомене на његову жртву, на његове дане у рату, потом и у заробљеништву, на стотине, хиљаде, десетине хиљада његових ратних другова, оних који су се вратили и оних који су оставили кости од Мађарске и Аустрије до Грчке и Албаније, данас, праштајте, никако не могу да славим некакав Дан примирја, за мене је 11. 11. био и остао – Дан победе!

Дан победе редова Милосава Шапоњића.

Дан победе српског оружја над онима који су нам 1914. дали ултиматум, да нас понизе и поразе, па нас четири године вешали и стрељали, газили, пљачкали, пустошили, палили, над онима који су  за четири године побили 1.247.435 нас Срба! Од тога 379.000 били су војници, остали цивилне жртве, они који су побијени ни криви ни дужни, ван бојног поља.

Нисмо ми изгубили Први светски рат па данас славимо Дан примирја, ми смо победници Првог светског рата. И није Први светски рат завршен примирјем, он је завршен капитулацијом Немачке царевине у Компијењу. Нису Французи у оно истом вагону 1940. потписали капитулацију пред Хитлером због тога што је у том  вагону 1918. потписано примирје, него због тога што је у том вагону Немачка царевина потписала капитулацију!

Нису гинули наши преци на Церу и Колубари, нису ишли пешице преко Албаније, нису остављали кости у Плавој гробници, нису пробили Солунски фронт и јурнули преко Кајмакчалана,  нису у страховитом јуришу ослобађали отаџбину, да четири године касније са мрским непријатељима потпишу примирје. Нису они који су нас вешали по Мачви и Јадру, по Кремнима и Мокрој Гори, нису они који су нам газили жене и децу, бабе и ђедове, заслужили да са њима потпишемо примирје. Не, са њима нити је могло, нити је било примирја, само рат, до капитулације а не до примирја.

Не, не славимо ми данас Дан примирја, ми данас славимо Дан победе! Дан сећања на наше славне претке, на њихову огромну жртву, на наше славно оружје, на нашу славну прошлост.

Чему стид? Чега се ми то и кога данас стидимо кад кажемо – данас је Дан примирја? Државни празник! Наших славних предака, оних што су јуришали на Церу и Колубари, бранили Београд до последњег, 1.300 каплара, мајора Гавриловића, оне побијене нејачи по Мачви и Јадру, Плаве гробнице, Кајмакчалана, Гвозденог пука?

И, пред ким се то стидимо да кажемо да је данас Дан победе српског оружја? Не да славимо на сва звона, него само да зуценом, шапатом проговоримо да је данас Дан победе? Не, цео дан нас са свих фреквенција, ТВ канала, сајтова, затрпавају да је данас Дан примирја. Да се неко не увреди, да не повредимо нечија осећања, осећања оних који су нас клали и вешали. Да продужимо заборав. Да се још једном обрукамо пред прецима и њиховим светлим костима.

Пред ким се то стидимо? Пред онима који су пре неколико година, неда се то тек тако заборавити, то страшно понижење, на прославу “стогодишњице потписивања примирја у Првом светском рату” као “силу” победницу позвали представнике лажне државе Косово а председника Србије, Србије која је у том рату положила највећу жртву, дала трећину становништва, ставили у трећи ред споредне трибине?

И, још једно треба знати. Дан примирја, не Дан победе, славе данас они који су нам после тог рата наплатили не само цокуле, него и пертле за те исте цокуле, и последњу гранату од оних које су биле већег калибра од калибра цеви наших топова. И нека су нам наплатили. И нека славе. То су њихова посла.

И опет ћемо, као и свих претходних година 9. маја идуће године уместо Дана победе пре славити Дан Европе, и опет ћемо 11. 11. идуће године уместо Дана победе славити Дан примирја, и опет ћемо се стидети наших предака. И опет ћемо на Дан примирја гледати  филм о Првом светском рату у коме се српски војник у рову, негде на Дрини, пита “шта ми је ово требало”, као да напада Беч а не брани своју нејач, и остаће ненаучена једна велика лекција.

И тако све до идућег рата а онда све из почетка.