Мирослав Лазански

Дамир, Мими и Душко

19.02.2017.

Ја стварно не знам шта се то догађа са овим нашим комшијама, на све стране нас тужакају и глуме неке европске и светске величине.

Тако су министар одбране Хрватске господин Дамир Крстичевић и министрица одбране Албаније госпођа Мими Кодхели написали некакво писмо упозорења генералном секретару НАТО-а Јенсу Столтенбергу, иначе нашем врлом и провереном пријатељу, у којем оптужују српски политички врх за „националистичку реторику која прети безбедности Косова и целог региона”.

У писму се скоро директно залажу за претварање косовских безбедносних снага у војску Косова.

Како је Косово по уставу део Србије, све очекујем енергичан демарш нашег министарства спољних послова хрватској и албанској екселенцији у Београду због отвореног мешања у унутрашње послове суверене државе Србије.

Заправо, ајде што се око Косова јавила Мими, али што се јавио и Дамир Дадо, то ми никако није јасно.

Наиме, Дадека и хрватски медији оптужују за почињене злочине против Срба у БиХ, а постоје и сумње да је током рата на Косову 1998–1999. године био саветник ОВК-а.

Као да су му Срби специјалност. И тако међу свим чланицама НАТО-а писмо против Срба написаше Хрват и Албанка. Стари српски пријатељи.

Наравно, ми ћемо око претварања косовских снага безбедности у праву косовску војску сада до неба да таламбасамо о резолуцији УН 1244, која то не дозвољава.

А та резолуција обавезује снаге НАТО-а да обезбеде миран и нормалан живот свих становника Косова, значи свих, а не само Албанаца. Имају ли Срби на Косову миран и нормалан живот? Немају.

Та резолуција обавезује и обезбеђује безбедан и слободан повратак свих избеглица и расељених лица.

Да ли су се на Косово вратили Срби? Минималан број. Та резолуција тражи да се на Косову успостави „привремени политички оквир” водећи у потпуности рачуна о принципима суверенитета и интегритета Савезне Републике Југославије.

Да се тужно осмехнем на тај „привремени политички оквир”. Та резолуција допушта повратак договореног броја југословенских војника, српске полиције и цариника на границу према Албанији ради одржавања цивилног реда и закона и заштите људских права.

Из Београда то никада није ни затражено…

Господо политичари, резолуција УН 1244 вреди данас мање од папира на којем је написана и то је сурова истина.

Косово прави своју војску, ми можемо у име мира и стабилности у региону да смо против тога, али осим вербалних протеста не видим код нас алтернативу свесно аморалној врсти политичког реализма.

Наиме, Еди Рама најављује заједничке амбасаде Албаније и Косова, а питање свеалбанског уједињења само је питање времена.

Између поглавља и свеалбанског уједињења, ми смо за поглавља. Комшије су прво одрадиле поглавља, па сада одрађују и поглавника. Дадек се намеће…

Србија се у ових 26 година свачега нагледала, понекад била и брутално насамарена. Својом кривицом. Када сви сада кажу да воле Србију, ето волим је и ја. Зато што не верује у чудесне лекове и дијете, у чудесна и једина решења, што је увек малчице скептична и с иронијом посматра и себе и друге.

Волим Србију јер има сјајно осећање за форму, у животу, у обичајима, у одевању, па и у музици и архитектури. Форма је оно што може заокружити хаос трагичног балканског блуза који нас окружује, али чији смо и ми део.

Можда је наша форма заправо само деривација наше старости и историје, знате оно небески народ, али са становишта естетике наша форма би требало да буде строги ред  и ограничење. Без тога наступа расуло. Или, и папа и Лутер…

Другим речима, политички реализам одавно је добио неугодне конотације и на левици и на десници. Левичари предбацују реалистима да су стегнути, бешћутни и цинични. Десница види политички реализам као нешто мало више од политичког кукавичлука.

Наравно, ни идеализам не обезбеђује аутоматски излаз из моралних замки државништва. То и јесте суштина питања реализма у политици.

Председник Владе Црне Горе господин Душко Марковић дао је интервју америчком магазину „Тајм”. Док му жене и мајке протестују испред зграде владе у Подгорици, јер је влада смањила износ новчане помоћи за треће дете, премијер Црне Горе бави се светским стратешким проблемима између НАТО-а и Русије.

Тако премијер Марковић закључује „да је лука Бар стратешки важна за противнике НАТО-а, посебно након конфликта у Сирији, када је Русија почела да тражи добру поморску базу у некој од топлијих земаља”.

Премијер Марковић тим речима имплиците признаје да Црна Гора жели да уђе у састав противника Русије, што је невиђена дипломатска вештина изражавања.

Каже премијер Црне Горе „како ће Црна Гора бранити интересе западноевропске заједнице и да одлуком Црне Горе да уђе у НАТО Црна Гора постаје део другог цивилизацијског круга”. Значи, сви остали изван НАТО-а су нека друга цивилизација?

Е, Душко, Душко. Његош се преврће у гробу.