Тадија Чалуковић

Да се ја питам…

02.09.2017.

Матија Бећковић ми је једном рекао да је, када је био велики, размишљао шта ће да ради када буде мали. Ја сам одлучио да будем министар просвете.  Надам се да нисам погрешио.

Одмах пошто сам изабран за министра, посетио сам све школе у Србији и сваком детету поклонио књигу.  Мали поклон, а велики дар. Циљ ми је да библиотеке у школама више не буду пусте и да у њих деца долазе с осмехом и знатижељом за новим сазнањима. Само деца која не читају су осуђена на сиромаштво , а библиотека је највећи рај за паметне. Мобилни телефон или таблет у школама какве бих ја конструисао не би били непожељни, строго забрањени, нити би се због њих добијали укори и казне, већ бих се трудио да из тих технолошких справа извучем што већи потенцијал који би помогао у развоју деце.

Преуредио бих школе како би постале најлепша и најпривлачнија места у сваком граду и селу. Урадио бих све да се деца увек радују одласку у школске клупе. То је њихов други дом. Из куће све почиње, али у школи се све завршава. И опет почиње – живот.

Увео бих правило да је за непослушну децу највећа срамота када праве проблеме.  Учионице би биле сређене и чисте, а свако ко загађује школско двориште био би  најстрожије кажњен. У школама бисмо имали предмете као што су Технике брзог читања, мапе ума, технике памћења, али и беседе о чојству и човекољубљу, томе како бити бољи и успешнији.

Тражио бих да се из школских уџбеника избаци све што можда и није баш примерено за дечји узраст, а посебно неке лекције који подстичу лоше понашање и насиље. Замолио бих учитеље и наставнике да редовније причају са ђацима о делима Вука Стефановића Караџића, Доситеја Обрадовића и Иве Андрића, јер кобно је али нажалост истинито да наши основци знају више о Хитлеровим злоделима него о Његошевим и Андрићевим подвизима. Деца морају да знају шта су радили српски великани. Наставницима би била обавеза да их што више науче о нашој историји, српском језику, нашој  традицији, култури, али не сувопарно и да их терају то кроз такозвано  ,,бубање“ .

Саветовао бих свог колегу министра културе да учини све како култура више не би била толико запостављена у нашем друштву. То се најгоре одразило на дечји речник. Инсистирао бих на закону по коме би се у школама ђаци једном недељно водили у позориште, биоскоп, галерију или музеј. Али и наставници и директори и чистачице и домари и школски полицајци. Сви. Морамо имати здраворазумску околину, која брине о култури, а не о шунду, шкарту и ријалити програму. Нису само деца крива што не посећују културна догађања, него и њихови родитељи. Зато маме и тате брините о вашој деци. Као што бих ја бринуо да се питам.  

И шта мислите да ли сам погрешио што сам одлучио да будем министар просвете?